U stara vremena, kad su žene imale strogo patrijarhalno vaspitanje, važilo je i pravilo o neupotrebi ružnih reči među ženskom čeljadi. A pošto i njih, tako vaspitane, iznerviraju kad tad, morale su i one da imaju svoje psovke. I to ne bilo kakvu, nego sa gradacijom lep-lepši-najlepši, ko i za sve ostalo. Peršun je bio najniži stepen, najblaži, onako za uvertiru takoreći. Oblačak je dočaravo srednji stupanj, kad popizdi da mora da opsuje, ali je opet svesna i malo se još uvek kontroliše i suzdržava. Psovka u trnutku totalnog rastrojstva i pomračenja koristi istu reč ali u augmentativu da bi dočarala kod sagovornika stanje u kom se jedinka nalazi, nakon kog je muškoj jedinki bilo jasno da je patrijarhlano vaspitanje trenutno dovedeno u pitanje i da treba da napusti objekat, što pre, dok ne dodje do upotrebe fizičke sile i levitacije kuhinjskih objekata.
Danas toga nema više, pa većina žena ne vadi kurac iz usta, da se tako poetično izrazim.
Omanji stupanj iznerviranosti:
Idi u peršun bre...Srednji stupanj iznerviranosti:
Jebem li ti oblačak, el znaš...Krajnji stupanj iznerviranosti:
Jebem li ti onu tvoju oblačinu da ti jebem oblačinu...u pizdu...
