Trenutak u kome pravi čovek dolazi do izražaja. Jer onaj ko u sebi nosi ljudskost, uvek će mi biti poput brata. Biće čovek i kada to drugi oko njega nisu.
Slušao sam ih kako me ponižavaju. Moja deca, krive roditelja koji jedino njih ima. Nisam trebao dolaziti nenajavljen, oni imaju svoj život, neki svoj raspored. Ja sam star, za mene više nema mesta pored njih. Nije važno što sam za njih dao sve, i što bih dao i ovo malo života. Ali gde da kunem decu, samo se nasmešim, okrenem i odem. Valjda je život takav.
***
Kažu da zbog ovakvih poput mene, oni nemaju radna mesta. Psuju Tuđmana koji me nije ubio. Kažu nije meni mesto ovde, draže im je da vide kera, nego mene. No ipak, to su ljudi, valjda ne znaju šta čine. Ne ide da im želim zlo, samo ću se nasmešiti, i onako tužan otići.
***
Svi su znali da je volim. Ona je znala. Nije me bilo dugo, al nije do mene. Rekla je da će me čekati. Ja ulazim u našu sobu, a ona me čeka. Čeka, ali sa drugim. I u meni sve se ruši, pa gde baš ona?! Psovao bih, urlao bih, ali nikad nisam bio grub prema njoj. Samo se nasmešim , okrenem i odem.
