Pošto si odgulio vojni rok/smenu na brodu/tvorza/sljaku na zapadu, došao kući, jebo, najeo se i odspavao izadješ onako prepodne da prošetaš i popiješ kafu. Dok hodaš nogu pred nogu i gledaš šta se to u tvom gradu promenilo i kroz glavu ti sevaju još sveže scene doživljaja zadnjih godinu ili dve, razmišljaš da li je sve moralo biti baš tako, da li sam morao da odem, možda je bolje bilo da ga nisam poslao u bolnicu, šta bi bilo da sam ostao, jesam li išta propustio...
Odlasci-dolasci, mi kao ljudska prasina poissere humaine, kako reče Andrić, ali sada sam tu i... O NE!!! Samo ne Baba Stana!
-Juuuuu evo ga mali Milunkin! Pa gde si ti, kako ti je Majka?
-Dobro, je dobro, nego žurim znate...
-A, jel nisi ti bio u...?
-JESAM!
-A, ti već došo?
-Jesam...
I u tom momentu shvataš da je sve moralo onako kako biti mora, nema više ni Andrića ni romantike nit koji kurac, presela ti i šetnja i kafa, baba te je sa svojim force shieldom razbila kao zvečku, svestan si da postoji njena paralelna realnost koja je neuništiva i prema kojoj je tvoj život mali i mizeran.
Ma gde išao i ma šta radio, ljudi će te čekati kada se vratiš da te izbedače, da ti pokažu kako je sve što si pretrpeo doživeo i izdržao jedno za njih jedno veliko NIŠTA.
Sećaš se zločina i kazne i odlučuješ da ubitstvom babe ne rešavaš problem.
Već sam došao... E da.
