ON ne može više. Ona mu je uzela sve. I ponos, i čast, i muškost. I komfornu kuću na Avali. Nikada joj ništa nije rekao. Majka ga tako vaspitala. A i nju mu je uskratila. Pivo nije popio dvadesetpet godina a već je zaboravio i ukus kavurme s belim lukom. U početku mu nije bilo baš pravo, ali se brzo navikao. Govorio je sebi : Hej, čoveče, ona je žena tvog života, voliš je, rodila ti lepu decu...I stalno se tešio time da će jednog dana da umre. ONA, naravno. Znao je da nije savršen čovek i idealan muž. To mu je rekao i kum...ali i sveštenik. Sada, kao muškarac odveć pomiren sa svojom sudbinom, ne traži ništa, ne žudi ni za čim...samo da ga ne sramoti pred decom, majku joj jebem usranu!
ONA ne može više. Jednostavno, ne ume. Uzeo joj je sve. I poštenje, i čast,i ženstvenost. I nevinost. Na Avali. Nikada mu se, doduše, nije žalila. Otac ju je tako vaspitao. Zbog NJEGA više ne govori s njim. Uzalud je pokušavala da se pomiri ali je se on na kraju odrekao. Preko 'Blica'. Nigde nije otišla sama već godinama a nekakvom poklončiću za rođendan ili godišnjicu retko se i nadala. Dobila je jednom za 8. mart knjigu. Kuvar. Govorila je sebi : Hej, ženska glavo, on je čovek tvojih snova, tvoj princ na belom konju, on te voli, imaš dvoje predivne dece sa njim...I stalno se tešila da će jednog dana da umre. ON, naravno. Psihijatar joj je rekao da je to normalno za klimakterijum. Mama, takođe. Sada, međutim, kao žena svesna svog početka i kraja, ne iska ništa, ne treba joj ni zrnce...samo da je ne sramoti pred decom - dojila ih je nekad, sisu mu milosnu jebem!
