Jedna od najbitnijih karakteristika našeg naroda (a vjerovatno i velikog broja drugih). Geslo kojim se služe apsolutno svi, u svim životnim situacijama.
Nema veze deklarišu li se kao ateiste, agnostici, deisti, vjernici, kad nešto u njihovom životu pođe po zlu, a ne znaju zašto je tako, obično je samo jedan krivac, a to je Bog i niko više.
Ne, ne postoji šansa da su oni nešto loše uradili, da su se previše uzdali u sreću koju nemaju, da su nešto loše uradili. Bog je kriv! On je htio da se tako desi, tako je i bilo.
Prilično apsurdno zvuči kad se čuje od neke osobe koja je zagriženi ateista, al' uopšte nije rijetkost. Jednostavno, sama činjenica da nismo mi krivi za nešto loše što se desilo, nego neka viša sila, pruža ogromnu količinu utjehe i oslobađa ljude iz kandži lošeg raspoloženja u kom se nađu. Upravo zbog ovog svaljivanja svega na nekog drugog, entuzijazam u ljudima ne jenjava i, uprkos neuspijesima, spremni su da se opet okušaju u nekim situacijama čiji im je ishod nepoznat.
- Ispali ona tebe, a?
- Ma, nema veze, tako je suđeno bilo..
- Jes', jes', mo'š mislit'.
- Ne moraš da vjeruješ u to, al' siguran sam da je Bog tako htio. Neko ko bi radije izašao s nekim zato što ima X peticu ne zaslužuje blagodeti mog društva.
- Ne budi gej.----------------------------------------------------------
- Pa što ne krenu na trčanje?
- Htjela sam, al' prošle sedmice zaradih onu prehladu, početkom ove sad ova kiša nije stajala, i jutros, tamaaaan kad sam krenula da se spremam da napokon krenem, vidim da sam dobila. Pu! Ovo mi Bog poručuje da trčanje nije za mene..
- Mhm, ako nemaš koga, krivi Boga. Samo ti traži izgovore, bićeš šira neg' duža, paz' šta ti kažem!
