Na svetu ne postoji kuhinja koja može da se meri sa američkom, po pitanju činjenice što tehnički nju čine recepti iz svih ostalih svetskih kuhinja gde su Amerikanci u cilju barem neke originalsnosti sve napunili majonezom, šečerima, cimetom i najrazličitijim sosovima.
Dokaz za to leži u tome što skoro svaki put kad naš čovek se vrati iz Amerike jedna od žalbi je njihova kuhinja :
Vi : I kako je bilo u Americi ?
Prijatelj koji je bio u Americi : Ma ono lepo je krasno, ali brate ne možeš pošteno da se najedeš. Jedino sam u onim njihovim avionima najeo, al' kad su mi spremili one njihove sendviče koji imaju više salame i neku tanku krišku hleba. Ni po jada, a ono tamo u Americi sve spremaju neke salate u kojima cede litre majoneza, ono da nije da je to problem al' nigde ne možeš naći pošteno sirće, mislim čoveče njihova salata je najobičniji dodatak majonezu koji ti nasipaju u činiju. E, a oni njihovi Mekdonaldsi, tu bre brate idu samo narkomani, više sam para potošio da ima dajem pare nego što sam platio one njihove proklete šake jada koje nazivaju hamburgerima, od kojih se ne možeš najesti. A onda se tu i neke njihove krofne, mislim brate, oni dobru krofnu u životu videli nisu, kod njih je krofna samo grumuljasta skupina masti i šećera, ne znam bre kako svu tu mast oni to jedu. A jedinu domaćinsku pljeskavicu koju sam uspeo da nađem su mi ispekli kao neku poluživu stvarčicu, koju sam morao da žvaćem pola sata da bih je mogao pošteno svariti. Probao sam neku kinesku piletinu, al' samo što to nije uopšte piletina već najobičnija pohovana gomila masti koju lažno serviraju kao neku piletinu. Nije ni čudo što su svi tako debeli i gojazni tamo, kad samo žderu neke masne krofne bez ukusa ili piletinu bez mesa...
