E, nećeš ga majci, reče mladi jenki i uništi taj gnusni i komplikovani sistem u samom zametku! Šta? Zar ja da se petljam sa nekim tamo zaokruženim brojevima, suviše jednostavnim za pamćenje? Ne! Kategoričko ne! Hik!
U levom uglu, neprikosnoveni peznt, vlasnik stolice na ljuljanje i ovećeg arsenala oružja. Mogućnost da mu usadiš neko novo znanje je manja od one da Goca Tržan kaže koju pametnu na televiziji, sa koje je, iskreno, ne mož’ oterati legalnim putem. On, pristalica krilatice „ako nemaš para, pravi se da si pijan“. Verovatnoća da će prihvatiti metrički sistem je jednaka onoj da će ti u vojsci komandir poverovati da furaš hitlerske brkove jer je tako bilo lakše disati pod gas-maskom u to vreme (izjava samog Adolfa u to doba).
U desnom uglu, redom: hektar (100 x 100 metara kvadratnih)
deset kilograma (10 x 1 kilogram)
sto (najobičniji broj).
Runda 1:
-Hektar!
-Veličina dva terena za univerzitetski američki fudbal, bez označenog prostora za rezerve, uključujući jedan i po štand za prodaju hot-dogova!
Runda 2:
-Deset kila!
-Težina dva galona neobranog mleka i jedne nepovratne boce za kefir!
Runda 3:
-Sto, jebote! Najobičnijih sto!
-Prosečan broj dece u sedamnaest teksaških porodica po popisu iz osamdes’ treće!Nokdaun! Metrički sistem odlazi poražen, uz razmišljanje: ma zabole me, odoh ja nazad u Evropu, a Americi ću poslati još takvih bažibozluka, pa nek se tamo bakću s njima!
