Lik koji gde god da se pojavi, dvoje se smuvaju. Čak i na sa'rani. I to minimum dvoje. Zavisno od količine slobodnih napaljenih ljudi. I čak se mnogi i venčaju, ni ne sluteći blagoslov gorepomenutog. Oni to nazivaju sudbina, Amor to naziva prokletstvom (iako se ponosi tim darom napaljivanja ljudi ili bar da vidi to nešto u njima), jer ni jedno od to dvoje nije on, a voleo bi. Možda i kad razmisli ne bi, jer Amor je jedna picajzla obična i nikako da priđe, kad mu se neko sviđa makar malo. Svi imaju mane, on to zna, ali isto tako i zna ko će da omasti brk to isto veče.
Vidiš, vidiš onu tamo devojku
-Koju to?
Pa, onu koja me je malo pre gledala dok smo prolazili.
-Da šta s njom?
Večeras će ona da se smuva sa nekim tamo likom. Pazi šta ti kažem.
-Kako znaš?
Čim mi zapala za oko, gledaj samo.
-A zašto ne priđeš?
Pa, i nije nešto.
-A zapala ti za oko?
Da, ali nije nešto. Čak malo frflja dok priča.
-Bože, koji si ti nesretnik.
Baksuz.
-Ma, kakav baksuz, samo nešto izmišljaš.
