Ja sam čovek koga je vrlo teško iznervirati.
Verujem da svi znate za onaj TV kanal na kablovskoj, u gornjem levom uglu piše "24 sata kičn" (a kičn na engleskom znači kuhinja, pa se to prevodi kao kuvanje po čitav jebeni dan, što oni tamo zapravo i rade). Normalno je da bi jedan čovek umro od premora da mora da kuva 24 sata, a da za kenjanje, spavanje i eventualno neki seks na brzaka ima samo ono krato vreme dok traju reklame. Kontam da zato ima više kuvara koji se smenjuju, da ovi drugi mogu da se najebu, naspavaju i obave nuždu. Ima i jedan Srbin među njima koji kuva okej, ali pričom ubije gore od Ivana Ivanovića, pa kad je on u smeni, ja prebacim na Aldžezira Balkans dok on skuva svoje. Ima i Džejmi Oliver, taj em odlično kuva, em često sprema neku mesinu, a ja sam inače iz Srema, mi tamo često koljemo, a biljke više koristimo kad smo bolesni ili da od njih skuvamo rakiju. Ima ih još, recimo onaj Rudolf što se zove kao jedan od irvasa, ili ona simpatična francuskinja sa razmakom između zuba koju bi pre gledao na nekom drugom kanalu, ali da ne nabrajam sad sve, to nije ni bitno, hteo sam samo da kažem da je mene jako teško iznervirati.
Taman kada se čovek naoštri da pokupi još neku foru za kuvanje i prebaci na ovaj kanal, stiže
ONA.
Za početak, ona govori jezikom koji sem njenog naroda progovore i svi ostali narodi kada u grlu imaju mešavinu vrelog pudinga i mlevenih žileta. Stavlja veliku činiju pred sebe i u tom trenutku je normalno da u činiji zamisliš neku pečenicu sa dosta krompira okolo, ali ne. Uzela je vode i šećera i krenula da kuva ta dva sastojka. Okej, kontam, ništa od janjetine, ali bar će napraviti neki kolač. Tražim daljinski da je utišam, ali govno se uvek zavuče negde pod jorgan. Uzima par jagoda, izgovara neki šlajm od rečenice u kameru dok joj zumiraju usta i meće ih u onu činiju. Biće neki kolač sa jagodama. Međutim, radnja ovde kreće da se komplikuje, uzima još 7 činija i kreće multitasking. Ako sam povatao likove u Gejm of Trouns, mislim u sebi, spremiću i ovaj kolač. Budim ženu koja spava pored, možda se daljinski zavukao negde kod nje, ona baca pogled na televizor, opsuje nešto i ode u drugu sobu da spava sa sve ćebetom i jastukom. Ovu sa tevea boli dupe, ona je skuvala šećera, jagoda i trava, i sada kao iz vedra neba, pred sebe stavlja komad mesa. Ustvari, komad ribe. Meso je previše težak izraz za ribu ovde u Sremu. Sada već kontam da je potrošila oko 2 kilovata struje i šest kubika plina, ali koliko sastojaka je upotrebila stičem utisak da će biti dovoljno da se namire i sa mladoženjine i sa mladine strane. Dok čekam da ubaci onu ribu u rernu, da bar tu vidim neki smisao, ona me ignoriše, i stavlja pred sebe tanjir veličine porodične pice. Poslednja šansa da na njega iznese sveže zaklano prase, ispeče ga u rerni, a ostatak svega što je smuljala do sada prospe u sudoperu. Umesto toga, izgovara još dvadesetak grgolj-blaster rečenica i na sredinu onog tanjira stavlja komadić ribe promera 1 sa 1 centimetar. Po njemu posipa pola kafene kaščice nečega što se kuvalo u onih 7 činija. Od gore stavlja ruzmarin. To je obično znak da je jelo gotovo, i da se bliži poslednja šansa da nađem daljinski pre nego što joj zumiraju usta da mi kaže prijatno. Obično ga ne nađem.
