bila sam juče kod marka i njegova keva me ponovo spopala da ručam s njima, a ti znaš koliko mrzim intimiziranje s roditeljima. a ona još napravila onu svoju najgadniju džigericu, a ti znaaš kolko ja mrzim džigericu i kao jedem i obuzdavam suze i želudac, i pokušavam da u trenucima nepažnje strpam meso u džepove, al ona ti, ne-lezi-vraže, pilji u mene sve vreme i u fazonu je: "pa mila jel ti ukusno?" i žvaće onu džigericu i gleda me svojim urotljivim očima i ja kao: "jeeeste teta (teta!) lela, diivno je, od kad nisam jela ovako dobru džigericu!" i ona kao: "e tako volim lutko, evo ti dodatak!", i kao sipa mi još 16 kila džigerice u tanjir i ja postajem lajt zelena i u fazonu sam: "jao teta lela, ali mene nešto muči stomak ovih dana, znate što to ume da bude nezgodno" i kao tu shvatim šta sam upravo rekla i samo u sekundi pretrpam sve u markov tanjir sa ogromnim kezom nevinašceta. pri tom mi u brzini pola ispadne na snežno beli stoljnjak. u, ti ne znaš kolko je bilo aprijatno.

-Miladine,aprijatno mi je i da pomislim na ovako masnu sarmu,a kamoli,ampak,da je konzumiram.
-Sretenija,tvoja percepcija je u ovom momentu abitna,ćuti i kusaj!

... aprijatno je mirisala na beli luk.