Ultimativni master kuler. Čovek apsolutno neizanteresovan za sebe a kamoli za druge. On je jednostavno tu, stoji, kao kaktus koji se ne treba zalivati, bez ikakve naročite uloge, aspiracije, motivacije. Ono mršavo govno od pauka koje ne plete mrežu, što te mrzi da ga ubiješ, a već ja na istom mestu zida već danima.
Ukras iz pedesetih koji i dalje stoji na počasnom mestu iznad televizora, na miljeu babe Stojanke, niti je lep niti da se baci.
Dildo izganđale kurve što ti se vrzma oko stana na putu do štajge, zaboravljen u fioci sa primerkom Štikleraja iz 79. i prototipa dijafragme sa slikom Zdravka Čolića pored.
Garnitura dresova fudbalskog kluba Real Madrida iz Gornje Vulgarnice od pre drugog svetskog rata, koju povremeno oblače na gostovanjima kad' im žene udare sankcije pa prestanu da peru zbog prekomernog napijanja u pobedi nad Jang Bojsima iz ljutog im protivničkog sela Šjajci.
Čovek koji nikome nije potreban ali može biti. Nikoga ne zna, ali može upoznati nekoga. Zarobljen u limbu nedovoljne želje za životom i dovlačenja do svog prozora zarad bacanja sa istog i svršetkom svog mizernog života.
Nosata Živana na kojoj su svi odbacili kožicu svoje nevinosti, pa je posle zajebavali da je radodajka.
-Brate, nemoj više da me zoveš da igramo fudbal kad ne mož' se skupimo.
-Ma, mora da ima neko, mora.
-......
-......
-Eeej, a onaj iz Milkičine zgrade?
-Koji?
-Ma, onaj krivonogi, kako se beše zove, nemam pojma.
-A, znam ko, onaj što je pustio brkove u petom razredu, onaj arčitelj kiseonika, Žika.
-Taj, zovi ga, taman će nas biti dovoljno.
