Pustinja u Čileu, najsuvlje mesto na planeti, na kome kiša često ne pada i po više od 10 godina. Za razliku od Sahare, u kojoj kiša nije neobična pojava ili pustinje Gobi gde pada sneg, Atakama predstavlja sinonim za poptuno mrtvilo, gde je čak i poneki dašak vetra retka pojava.
Atakama je istovremeno i stanje duše onih koji čekaju svojih pet minuta, tj. čekaju Godoa. Učaureni i ukopani dugo u toj pustari, polako postaju zavisni od iste. Iako ih ta pustoš ubija i cedi im kao suvu drenovinu i one poslednje trunke optimizma, oni su slepo vezani za nju i svaki pokušaj nekoga da ih izvuče odatle izaziva kod njih Štokholmski sindrom koji nadvladava i ono malo želje za promenom. Jer za njih sreće i napretka nema na drugom mestu i pokraj drugih ljudi, već se neprestano nadaju da će prst sudbine da pokaže na njih i donese im raj baš tu gde se nalaze.
I tako im prođe još jedan dan... Sunce zalazi za horizont i njegovi poslednji zraci se polako gube iza vrhova Anda...
- Rodrigo, ajmo za Santjago. Tamo je život. Hoze i Pako su povukli nogu, hoće da idu dalje, ja idem sa njima. Makni se iz ove Atakame, ova suša ubija. Nema ovde života.
- Neka, Armando. idite vi. Možda sutra će sutra konačno biti kiše...
- Biće, biće...
