Hodajući u Melburnu, skreneš slucajno sa glavnog puta. I tako hodaš i naletiš na kamen. Ideš dalje jedno 100 kilometara i naletiš na žbun, pa onda posle 4 dana hodanja na pustinju. Oko tebe crveni pijesak i nigdje nikoga nema. Možes gologuz da trčiš po pustinji dva dana i da ti niko ne vidi kitu kako mlatara. Onda još ideš, preskaceš preko milion kengura, u letu hraniš dingoe i koale i 149 sati kasnije stigneš u Pert i piješ 10 litara vode odjednom.
je savremena Atlantida. Svi znaju da postoji ali je niko nikada nije video. Tamo žive sve naše čukun-pra-tetke-strine i slična rodbina za koju ne znate ni ko su ni šta su, ali su vam u toku prošlog veka redovno slali plastične seiko satove i gardarobu sumnjivog dizajna (oni najsrećniji su ponekad čak dobijali i po koju Cadbury čokoladu). Danas verovatno mislite da je ta rodbina izumrela, pošto više ne dobijate takve poklone.
Zemlja koja nas umiruje, da ne brinemo o mogućem smaku sveta danas, jer je tamo već sutra.
Zemlja sa najviše tetki na svetu.
- Poslala mi tetka iz Australije neku kintu.
- Čim završim školu idem kod tetke u Australiju, da šljakam, da uzmem neku lovu.
- Dok se mi ovde mučimo tetka uživa u Australiji, tamo svi imaju posao.
Zemlja naopačke... mace rađaju kuce, vruć sneg pada nagore
Sa njom se niko ne druži. Nikome nije interesantna jer živi u nekom svom svetu, daleko od ostalih. Doduše, ima rodbinske veze sa najjačim šabanima u gradu, pa je niko i ne uznemirava, mada ionako je verovatno niko ne bi ni dirnuo. Niko je ne zove na fudbal, jer su svi već u nekim svojim grupama. Nekako je uspela da se ubaci u grupicu azijata, mada je ni oni ne gotive, jer su razlike očigledne. I tako, Australija svaki dan sama, daleko od ostalih, nema s'kim da se zeza, da se svadja, da prozbori koju reč, pa ni da se potuče. Vidi kroz prozor kako se neke druge osobe trude da uzadju iz jedne grupe i udju u drugu, svadjaju se, mire, prave paktove, ruše ih, podjebavaju se... Ona samo služi da svom rodjaku otrči po sokić ili sendvič. I kad bi umrla dugo bi trebalo ostalima da shvate da nje više nema.
Skup ljudi sa koca i konopca, uglavnom deformisanih životnih navika, a koji su čudnim okolnostima ipak neka muda u društvu.
- Baba što gledaš to smeće po čitav dan?
- Pusti me sine gorim od želje da me Zmaj napraši svojim užarenim tučkom, a inače to su divni ljudi...- Brate, baba mi je poludela po čitav dan gleda Parove?!
- Užas, jesi li provalio kakva je to Australija. Ko ih sastavi...
Zemlja Bogu iza kosmodiska,dom nama omiljenog Tasmanijskog djavola na koju manje vise niko ne obraca paznju,iako je jedna od najvecih i najrazvijenijih na svetu. Nju ne zanima EU,nuklearni rat i sva ostala sranja koja se desavaju u svetu. Zive ljudi svoj zivot,i to ga zive domacinski. Jeste da imate rizik da vas pojedu kojoti,ugrize smrtonosni pauk ili zmija,ali ce bar to vreme koje provedete tamo biti kvalitetno.
A: -Brate odakle je ova cura?
B: -Iz Australije.
A: -O jeb'o je onaj ko ce da se cima do tamo.Par meseci kasnije...
B: -E brate onu curu iz Australije ujela otrovna karakondzula.
A: -Lepo ja kazem,ko ce da se cima.
Zemlja u kojoj imate najveće šanse da zaginete pošto ima ubedljivo najviše katastrofa, štetnih uticaja po čovečanstvo i životinjica ubica a predstavnici nekih ex yu naroda je smatraju za ''raj na zemlji'' i guraju se ko će pre da joj stigne.
U Sidnejskim parkovima najopuštenije žive pauci koji kad vas ujedu imate još 6 sati života ako mirujete! To znači ili nosi protiv otrov uvek sa sobom ili nosi nekoga ko će da te nosi do bolnice ako te ne daj Bože gricne pauk.
Zemlja koja je u ruralnim krajevima Srbije ekvivalentna paklu.Ko je tamo otišao, više se nikad nije vratio za stalno. Ako čak i pokuša, hladnokrvna braća Australijanci će poslati svoje specijalne agente koji će čoveku presuditi po kratkom postupku. Rečenica:''Uzeću iseljeničku vizu za Australiju!'' je i dan-danas prva na listi po zavijanju kuća u crno, kuća čiji je neki član odlučio da ide za Australiju.
Sadržaj misli u čudnom životnom periodu. Ne kad si ljut na svijet i život, na sve i svja, kad si razočaran, kad počneš da pucaš po šavovima, kad si umoran, kad hoćeš da pobjegneš i svima se najebeš milosne majke u doglednom vremenu. To je stadijum Kube. Tada jedino poželiš dvadeseti vijek, plažu i koktele u ljuski kokosovog oraha, polugole Kubanke jakih butina i preplanule kože, cigaru u ustima i saznanje da sve to imaš na rukohvat kapitalističkog svijeta, modernog robovlasništva koje može samo da ti se sagne u ovom trenutku. Osjećaš se zadovoljno, kraljevski.
Australija je stanje uma kad te za sve oko tebe više ni kurac ne boli. Kada ti otupe receptori za ma koji doživljaj. Više nisi zgađen, ni ljut, ne smiješ se, ne pamtiš. Postao si mirna, duboka, bistra, hladna voda. Supstanca bez boje i mirisa, bez oblika. I pored tog nedostatka svega, osjećaš kako negdje u dubini tinja želja da nisi tu. Želja da si nigdje. I počneš da misliš, da ne kažem sanjaš, o Australiji. Daleka, tuđa. Nikad na istoj talasnoj dužini sa svijetom. Nikad nisi budan ili živ u isto vrijeme kao i ostatak postojanja. Štap, motka, stado ovaca, proplanci i plačno nebo. Riječ ti postane strana, sve ljudsko je pretočeno u dinga sa kojim se vitlaš da zaštitš stado, tek da te podsjeti zašto si tu. Ne osjećaš ništa.
Zemlja "down under", zemlja sa zanimljivom prirodom, vrlo često zemlja u koju mnogi idu radije nego u Ameriku u potrazi za boljim životom ali i zemlja u kojoj svaki pripadnik životinjskog sveta, bez obzira na vrstu, veličinu i osobine, ima svoj način da te iskasapi, ubije, obogalji (ČAK I KLJUNARI)!
