Deo ličnosti zadužen za održavanje vitalnih fizioloških procesa i dnevne rutine. Ono nešto što ujutro u 6:30 čuje alarm pa reši da telo podigne iz kreveta bez obzira na to što pravi pilot gunđa i pizdi; što izdrži kompletnih 8 sati na poslu/školi/fakultetu + sat i po stajanja u stočnom vagonu sa oznakom GSP; anđeo čuvar koji omogućava da se svaka aktivnost koja je sastavni deo dosadnog dana mrmota izdrži dok pravi pilot čini pokušaje ka isključivanju iz spoljašnjeg sveta.
Jutarnje buđenje; telo se samo oblači i umiva, mislima sam u Ugandi koju sam juče gledao u nekom dokumentarcu na TV; čini mi se da gledam u životinje u blizini Viktorija jezera dok se približavam autobuskoj stanci na kojoj je najmanje 40 ljudi.
Posao; rutinski pokreti ekstremiteta i govornog aparata, vika, dreka&nervoza me interesuje ko Svetislava Goncića u filmu "Oktoberfest".
Povratak kući; isti dosadni ukućani. Salve glupih pitanja i obaveštenja šta sam sve propustio da uradim. Gledam kroz njih, skoro da ih i ne čujem. Ja jednostavno nisam tu.
Končno, okupljanje sa pripadnicima svoje vrste.
Sastajemo se, konstatujemo da smo preživeli još jedan dan bez kraja, otvaramo flaše pune anestezije za dušu i kolektivno isključujemo svoje autopilote...
Hvala im što postoje.
Način hodanja po izlasku iz kladionice.
-Izlaziš i usmeriš telo u pravcu gde treba da ides,podižeš tiket sebi pod nos i krećeš se dok čitaš ono što si odigro da slučajno nije nešto pogrešno otkucano.
*sudar telima*
Pazi bre momak kuda ideš...
Pusti ga vidiš da gleda tiket, na autopilotu je.
Ortak koji te mrtvog pijanog posle izlaska navodi do kuće.
-Ćale: Kako si ti uopšte stigo sinoć kući, puzao si od hodnika do sobe, a ispred sobe si digo nogu ko ker da pišaš i sav si se ispišo!
-Sin: Ma Zoki me dopratio do kuće...
-Ć: E bre taj vam svima dođe ko autopilot, samo vas voda kući posle pijanki, je l' jebe taj Zoki ikad išta?
Onaj nesvesni deo tebe koji u određenom trenutku upravlja tvojim autom dok si sam u njemu. Bilo da si pijan, drogiran, ili jednostavno okupiran nekim mislima, zikom sa mp3 na radiu - autopilot se aktivira u trenutku kad ne razmišljaš o vožnji uopšte. Samo se odjednom trgneš i provališ da noga na papučici gasa konstantno održava tačno 50 km/h bolje nego da je svesno kontrolišeš, a isprekidana linija druma ponaša se kao orjentir po kojoj u milimetar tačno klize tvoji točkovi, dok ruke na volanu nisu tvoje. Jednostavno si diskonektovan od svih dešavanja na putu. I pre nego skapiraš o čemu se radi tu, samo te trgne nečije dugačko svetlo tamo negde u tami koje ti dolazi u susret.
Ali oprez, takva svetla mogu lako da omađijaju autopilota i da budu nedobog ona na kraju tunela.
Jebeno dobar osećaj.
Period kad se osećaš kao da letiš, ne znaš gde će te život istovariti i da li ćeš uopšte stići na odredište.
Kad imaš isti trip kao Truman u istoimenom filmu, zaglavljen u prostoru i vremenu danima, mesecima pa i godinama.
Blage veze nemaš da li ćeš uopšte stići negde, samo se prepustiš da te vozi.
Ako stigneš, stigao si.
Godina 5, mesec 11, dan 322.
Budim se.
Udaram rukom isti telefon koji me je probudio, ljubim svoju istu ženu, i počinjem da umivam svoje isto lice i brijem svoju istu bradu kao po komandi.
Obuvam svoje iste patike koje sam kupio od prvih para koje sam zaradio, iste farmerke i istu jaknu.
Kroz ista vrata od kuće izlazim, i spuštam se kroz istu ulicu do one iste autobuske stanice, gde već godinama čekaju autobus isti ljudi. Rekao bih da mogu da prebrojim umorne bore na licima na njima, ali neću da im stajem na muku.Staje isti autobus, gde te vozač pozdravlja dizanjem ruke, jer te svako jutro tu vidi, hteo bi da mu ubijem vreme tako što ću malo da popričam sa njim, ali zabranjen razgovor, pa ostatak puta provodimo ćuteći.
Provlačim karticu na kapiji firme, čuvari me pozdravljaju, monotoniju razbija to što ih ima šestoro pa se menjaju svaki dan, unapred znam ko kad dolazi od njih...
Predvidljivo jebi ga.Radim.
Iste face, iste fore, isti posao, danas ću da popunim svoju kvotu hemoterapije pa ću doručkovati isti sendvič koji sam sebi spremam. Dva parčeta hleba, salama i kečap, da jedem nešto drugo bilo bi neobično.
Vraćam se kući kad veliki sat koji mi kuca nad glavom označi isto vreme za fajront kao i svaki dan, da mu barem crknu baterije mamu mu jebem pa da razbijem monotoniju,
al jok, ne da se.Kući sam.
Žena se iz petnih žila potrudila da i ovaj dan prođe kako treba, sa drugačijim ručkom nego juče, i drugačijom pričom.
Barem nešto jebi ga.Uključujem tv, gledam iste emisije ko juče, iste Mitbasterse kao pre neku godinu, i isti dnevnik koji ništa novo nije rekao od kad znam za sebe.
Izgleda da je pokojni Zoran Radmilović bio u pravu.Dan ću da završim tako što ću nahraniti iste ribice, pročitati svoju omiljenu knjigu po stoti put jer nemam para da kupim novu, i leći u svoj isti krevet iz kog sam ustao jutros...
Letim. Ako poletim u visine, poleteo sam a ako ne sleteću na obližnji aerodrom i ugasiću motore, a čak i i tad da me vidite da slećem pošaljite vatrogasce za svaki slučaj.
Jedva čekam sledeći dan....... U usta ga jebem........
Kad se isključiš iz dosadne priče i odlutaš na neko lepše mesto.
- Odem na work and travel, uzmem pare pa kupim bitkoine. Kad skoči cena, prodam ih, kupim dva stana u NS-u, izdajem studentima i ne moram ceo život ništa da radim.
- Slušaš li ti ovog šta priča matori?
- A? Ma jok brate, taj kad razveže, ja uključim autopilota.
Pivski stomak naslonjen na volan. Idealan za vožnju autoputem.
Instinkt iskusnog alkosa. Koliko god olešen bio, uvek će naći put do kuće.
Kiki Lesendrić dok peva na plejbek.
