Pošten svet se već raduje proleću, behar probeharao, dani se izdužili a prijatne večeri ti se nude miristne i zanosne, zimska garderoba već spakovana na dno plakara (dole i iza, da se zaboravi da postoji), sočni sokovi krenuli kroz biljke, hormoni kroz mladost, a prijatno uzbuđenje kroz starost potaknutu sećanjima na neka davno prošla proleća. A onda se pojavljuje ona, rešena da iskoristi besplatnu konzumaciju do kraja, bez obzira što će sneg koji sruči na rascvetale voćke potrajati kraće od reklama na „Pinku“, tek toliko da zablati neopranu zimsku prljavštinu na ulicama i da prokvasi laganu obuću izenađenih šetača.
Da bar može čovek poštenog sneška da napravi pa da ga gađa grudvama u glavu, da isprazni iz sebe frustraciju, da rastera pramenove magle zimske depresije koji podmuklo počinju ponovo da se skupljaju u glavi. Ni sneška, ni grudve ne biva od pišorka snega iako ovaj pada kao da hoće svet da zatrpa, da proleće nikad ne dođe.
I onda se narod nervira, premišlja da li da zaroni u plakar po šalove i kape, dok deci objašnjava da ne vredi da se iz podruma izvlače sanke jer će već sutra ponovo moći da voze bicikle, psuje i klimu i zimu i ovo ludo vreme što nikad nije bilo, sve je to od bombardovanja, haarpa i kemtrejlsa nemaš ti pojma sinko ja sam jednom zaglavio u snegu na prvomajskom uranku, a baba Marta viče nemoćnim glasom „Šta hoćete, ja na to imam pravo!!!“
Evo ti pravo, jebalo te pravo, jesi sad srećna? Aj sad, paljba, i da te ne vidim do decembra. Ko nije iskoristio konzumaciju, nek si jebe mater!
На облаку она седи, узима јастуке и цепа инлет, пресуће перје за догодине да буде, а из космоса неки наопак ветар расуће јој перје по младој тек никлој трави...
Шта оћеш опет - повикаће она, а ветар ће одговорити: Сети се приче о Хаду и Персефони, јер нас су заборавили...
Велики свиђ на твоју Марту...