Nekada davno, postojaše jedna šuma veličanstvene prirodne lepote. Bog bejaše velikodušan i kreativan dok stvaraše ovo stanište i za njega izabra najbolju lokaciju u centru sveta. Razne životinjske vrste nastaniše ove krajeve. Vremenom, postade to jaka i vesela družina koja često moraše da brani svoje prebivalište od svakojakih prirodnih i veštačkih neprijetelja. Redovno je šumu zahvatao požar, što potpaljen iznutra, što podmetnut spolja. Životinje su mutirale kroz vekove i do polovine prošlog veka postade to pitoma fauna za primer, sa jasnom hijerarhijom i zakonima prirode. Flora bujaše i bi blagostanje. Onda se, posle Drugog Velikog Požara pojavi drvoseča iz neke druge, čudne šume. On nije verovao u životinjsko carstvo, poseče dosta drveća i pozatvara u kaveze naprednije vrste, te strahovladaše godinama. Šuma vremenom postade veoma gusta i dnevno svetlo se slabo probijaše do njenih stanovnika. Oni stagnirahu te stadoše divljati. Dosta životinja ode na jug u potrazi za Suncem i boljim životom. A onda, krajem veka, zaposednu tron autistični lav i reši da zatre šumu do korena.
Ovaj lav je, sa svojom lavicom i hijenama, vladao arogantno i brzo se posvađao sa okolnim staništima i njihovim posednicima, te šuma poče da gori sa svih strana. Za to vreme, lav i svita uživaše bezbrižno u plodovima šumskih jagoda. Spoljni predatori izolovaše ugroženo područje, a zraci Sunca ne dopirahu dalje od najviših krošnji te obasjavaše samo one koji letehu visoko. Vode se zamutiše, a vazduh bi pun dima. Vuk lavu ne mogade nište, a mladunci počeše listom da napuštaju šumu. Oni koji ostadoše, podivljaše načisto i jednoga dana im dozlogrdi te oteraše strašnog lava i smestiše ga u azil za napuštene životinje, prividno humanog karaktera, u stvari instruisan od najvećih šumskih gazdinstava. Nošene entuzijazmom, životinje postaviše nove vladare: premudru sovu i vrednog mrava. Beše to period potpunog optimizma u šumi, sve dok jednog dana divlji psi lutalice ne zgaziše mrava, a sova ostade neobaveštena. Novi crni oblak se nadvi nad šumom. Sa visine, iz crnog oblaka iziđe, kao zaštićena vrsta i osvedočeni prijatelj mrava, beloglavi sup koji stade voditi stado. Ovaj iskonski lešinar ojadi šumu na više načina i izvinu se svima za sve požare koje mu ovi podmetahu. Njemu se u vladavini pridružiše povampirena hijena, nekada direktni terminator, prastara kornjača i još neke majmunolike kreature. Carstvo nastavi trend sunovrata. Vuk promeni i ćud i dlaku, pa uđe u tal sa poročnim zekom. Po šumarcima, detlići raznih boja osnovaše decentralizovana jata i praviše nesnosnu buku ni oko čega. Konj (koji se pod stare dane ne uči da ore) se ote od krda koje nekada vodiše sa prevejanom lijom (koja usled besnila završi u flamanskim kavezima), te se uključi u trku za prevlast. Neurotični medved i lenja sova se kladiše na konja. Pojavi se tu i neko jato riba koji simbolisaše Hrišćanstvo i porodicu, ali ćutahu za medalju. Postalo je izvesno da će u šumi i dalje vladati isti vladar: Nj.V. Haos.
Za sve vreme evolucije životinjskog carstva, šuma i životinje nižeg reda propadahu najstrašnije. Nagorela stabla prisvojiše komšije te pomeriše među u svoju korist. Šumska gazdinstva iskrčiše i prodadoše milione kubika zdrave građe i drva za ogrev, a ne posejaše nova stabla niti napraviše plodne oranice. Mladunci i dalje odlaziše u sunčanije krajeve. Fauna bivaše sve gladnija i ostade divlja još mnogaja ljeta. Carstvo ogradiše te postade rezervat, a ugrožene vrste više niko ne štitiše već ih namerno zatiraše po zakonu jačeg. Oni bez zuba stradahu najprvi.U rezervatu nastade borba za goli opstanak. Bog i Darvin se češahu po glavi. Samo se hijena grohotom smejaše...
