Opšte je poznato da u Srbiji nisi dobar roditelj ako svoje dete ne učiš disciplini batinama. Naravno, od onih roditelja tipa: "More kad mu opalim dve vaspitne, neće da mu padne na pamet to opet da radi!" pa do onih : "Pa mora ga bijem, tako su i mene ćale i matora!", svi su rukovođeni time da su iste mere discipline i vaspitanja vežbane na njima, pa elem, evo ih, živi su i zdravi. (fizički).
Naravno, svi oni u svojim prvim danima roditeljstva primete da jednim šamarom utišaju dete na par minuta. Ono što naravno ne vide je bes koji se u glavi tog klinca/klinke nagomilava, koji na sreću on ispoljava samo u obliku suza. Onda, nekih 10, 15 godina kasnije kad taj klinac odraste i shvati da je to bilo samo ispoljavanje kompleksa od strane roditelja i kad otera ćaleta u tri lepe, a kevu iznapuši svi se čude. "Pa dao sam mu sve, majke mu ga nezahvalne, ma bre trebao sam i više da ga bijem!" reče ćale i ostade živ.
Ko pokuša dete lepom rečiju da smir, on je od strane okoline loš roditelj i gubi vreme zato što već nije počeo da lema klinca.
Ulicom šetaju ćale i sin. U jednom trenutku klinja dobija želju da se popne na žardinjeru i da sa nje skoči. On trči, penje se, ali prilikom pokušaja silaženja pada i pritom ostaje nepovređen. Naravno, klinac počinje da plače. Taj plač je 10% od pada i 90% zato što zna da mu slede batine od ćaleta.
