Opis nečije neizvesne sudbine. Sudbine nekoga ko ostaje bez svojih najjačih oslonaca, onih koji pokreću.
Oduzmite Beogradu nas koji smo došli posle srednjih škola, oduzmite mu one čiji roditelji nisu Beograđani, što im opet ne dozvoljava da taj Beograd svojataju. Oduzmite mu sve kojima možete reći: "Idite odakle ste došli". Ovih dvaes-tries posto što će ostati će se prvo smrznuti, jer par njih koji će ostati u toplani neće moći da pokrenu radijatore. Na posao neće stići jer će šaka njih biti sposobna da vozi autobuse. A ko će hleb da pravi? Grad da čisti? Održava red i mir? Ostaće samo usijane muve bez glava koji misle da će im grad biti bolji ako se strana tela odstrane. Ali ne. I kad "smrdljivi" došljaci odu, neki će i dalje da smrde, jer gle, iako je tuš u Srbiju ušao preko Beograda, ima i Beograđana koji nisu čuli za njega. Neće se iskoreniti nepismenost i primitivizam. Grad će se pretvoriti u jedan veliki nefunkcionalni haos iz kojeg će svako gledati da pobegne. Po mogućnosti van ove srpske košnice, ako ne, onda u iste one sredine u koje su se vratili oni koji su im grad "ružili" do juče. Njihova konkurencija. Razlog zašto su nezaposleni ili neuspešni. Ili neprimećeni i neshvaćeni. Manjina u svom rodnom gradu. Ispašće da to što su rođeni u Beogradu nije kupilo svu pamet ovoga sveta.
Anarhija i, zapravo, sasvim izvestan kraj. Samo neizvesno kakav.
Zato ostavite se priča o "smrdljivim došljacima koji nam kradu poslove" i sličnih gluposti. Najveća vrednost grada je upravo u tome što se mnogi nalaze u njemu i mnogi ga zavole. To znači da je dobar i da vredi. Nije problem što mi svojatamo Beograd. Beograd je srpski grad, naša prestonica. Pripada nama. Problem je što pojedini ne svojataju tako druge gradove. Naši su gradovi i Smederevo, Novi Pazar, Sombor itd. Pa izvolite, upoznajte ljude, vidite krajeve. Ne završava se civilizacija kod Bubanj Potoka.
