Igrom slučaja se nađeš u nasumičnoj srpskoj nedođiji. Ne znaš kako da dođeš do glavne autobuske stanice kako bi se vratio kući. Lutaš po ulicama, nigde nikakvog znaka koji bi te uputio ka stanici. Onda se setiš dobropoznate izreke: "Ko pita - ne skita". Zaustavljaš prvog prolaznika: "Izvinite, gde je autobuska stanica?".
On se polomi da ti objasni. Mlati rukama, pokazuje pravce u kojima treba da se krećeš. Još ako taj prolaznik nije bio sam, ako ih je bilo dvoje ili više, onda se oni bore za reč, ko će bolje i preciznije da ti objasni, uvek neko zna prostiji put ili prečicu.
Ljudi mnogo vole da ih neko pita gde se šta nalazi. To im je retka prilika da se pokažu kako savršeno znaju gde je šta. Jednostavno se ne dešava da neko ne želi da odgovori na pitanje: "Izvinite, gde je ovde.....?". Bez obzira da li nekuda žure, ili čak i ako su možda ustali na levu nogu, uvek će naći vremena i živaca da upute potpunog stranca u pravom smeru. Pa makar on bio i Englez.
- Excuse me, where is Peshtan?
- Samo prauvo, samo prauvo!
