Ne, nije u pitanju hrišćanski obred sveštenog lica koje bi uz unapred definisanu tarifu ili koliko daš nadoknadu, svetom vodicom i specifičnim pokretima ruku u obliku zamišljenog krsta, špartalo kroz vazdušni prostor stanovanja pobožnog domaćina štiteći ga, pored ostalog i od savremene, potrošačke pošasti - kvara kućnog aparata posle isteka garancije.
Ovde je reč o ironičnoj primeni ovog obreda u opisivanju specifičnih pokreta ruku gledaoca kraj malog ekrana, tačnije ispred tzv. "pametnog" televizora, a koji neodoljivo podsećaju na pomenute pokrete sveštenog lica prilikom blagosiljanja predmeta ili ljudi.
Naime, nošen stalnom potrebom da sebi maksimalno olakša život i kapitalističkom filozofijom da jedino inovacije proizvoda mogu dovesti do preko potrebne prednosti u životnoj trci za profitom, čovek stvara i pridodaje još jednog, elektronskog člana nepreglednom nizu pametnih uređaja - pametni televizor.
Pored mnogih gedžeta koje ovo čudo ima, jedna karakteristika ga odvaja od, sada već starijih modela, a to je zamena daljinskog upravljača operativnim sistemom koji, uz pomoć osetljivih senzora, lako prepoznaje i prati pokrete ruke gledaoca i kome je sada omogućeno da uz par tih jednostavnih pokreta izabere svoj omiljeni kanal, zaboravi na ranije, toliko teško, nabadanje dugmića na daljinskom upravljaču, kao i kupovinu baterija, da se uvali u svoju omiljenu poziciju za gledanje televizije i još više postane zavistan od savremene, tehnološke lakoće uživanja.
- Vreme je, dete moje. Donesi iz frižidera onu, za tatu i ovu priliku, svetu vodu.
- Stiže odmah. Evo... Blagosiljaj, oče!
- U ime oca i sina... na kom je, beše, kanalu?
- Na prvom.
-... I Lige šampiona, amin!
