Mislim, bilo mi je dobro u Bledogradu. Često se setim nekog Rusa koga su pitali na ulici, kako mu se sviđa naš grad, a on kaže “lepo, tak mali, ali lepo”. Meni i nije bio mali. Bio mi je dovoljno veliki za sve. Verovatno bi tako i ostalo da nisu došli mali ljudi i napravili ga malim, u svakom smislu. Dolazili su ljudi i ranije, radili, studirali, osnivali porodice i zauzimali mesto u društvenom životu. Oni su došli zato što su to želeli, voleli ga, poštovali njegov duh i trudili se iz petnih žila da zasluže da postanu njegovi stanovnici. Ovi drugi su došli što su morali, noseći sa sobom očaj i bes, pa su odmah počeli da pate za svojim izgubljenim selima i da tebe, mene i svakoga krive što ne razumemo njihovu muziku, smisao za humor i njih same. Zbog toga su ojačali međusobne veze do krajnjih granica, a od nas napravili neprijatelje. Bledogradski duh je slabio. Povlačio se pred silom prostakluka, čiji su nosioci bili spremni da poginu za ideal, da svoja izgubljena sela prenesu pravo na Terazije.
