Paradoks posedovanja ličnog prostora. Na stolu papiri, knjige, šoljice od kafe. Na stolici obešena jakna, pantalone, tašna. U krevetu sve sem živog bića. Po fijokama možda čak i neko živo biće... Ali, i pored svega toga, vi tačno znate gde ste ostavili fleš, pozajmljenu svesku, u kojoj se gomili kriju kondomi, da li vam je čista omiljena majca... Šta vas briga za enterijer, sve dok mu ono, što vam je u glavi, pravi kontrast!
E, onda se neko od ukućana iz grozote, straha od kuge, ili iz sažaljenja prema vašoj zauzetosti (Vukajlijom, npr.), doseti da bi mogao da vam malo pospremi taj džumbus. I gle čuda! U svom tom redu, vi odjednom nemate pojma gde se šta nalazi.
- Kevooooo! Jesi li možda videla na mom stolu neku ceduljicu, pisalo je Mika i broj telefona?
- Na tom stolu niko normalan nije mogao da zna šta je sve bilo. A vrlo je moguće da je sad u kanti.
