Devojka sa sela. Devojka koja je antonim savremenih devojaka, kako u fizičkom, tako i u psihičkom smislu.
Potiče, kao što sam već rekao, iz nekog planinskog sela, situiranog Bogu iza nogu, u kom i nema mnogo ljudi. U grad je počela silaziti nakon navršenog četvrtog razreda osnovne škole kako bi nastavila dalje sa školovanjem.
Rođena u porodici u kojoj vlada patrijahalno vaspitanje, moral, vera, i stroga disciplina pri čemu svako zna svoje obaveze. Majka je sitna žena, mršava, izmorena svakodnevnim obavezama oko kuće, ručka i velikog broja gladne dece. Otac, kupan čovek, pravi seljanin, radi po ceo dan što na njivi, što u šumi, što u bašti pokušavajući da zaradi koji dinar da prehrani porodicu.
Devojka je fizički povukla na oca. Ima visinu između 170 i 180 cm, široka leđa, jaka ramena, krupna pleća sa čvrstim, ovećim grudima. Ruke su, takođe krupne, mišićave, sa žuljevitim šakama veličine omanje lopate. Nokti su, neretko, plavi, jer ih je prebila obavljajući neki težak fizički posao. Kosa je suva, slamasta i lomljiva, ali zato je lice uvek rumeno i sveže, što ukazuje na njeno dobro zdravlje i snagu.
Njen dan počinje u pola 5, pre prvih petlova, kada odlazi u štalu da nahrani, napoji i pomuze krave. Potom, oko 5 odlazi na izvor, gde se umiva hladnom, izvorskom vodom. Odatle nosi lonac pun vode majci za razne potrebe. Doručkuje obilno šta god se nađe tog jutra na trpezi i uopšte nije izbirljiva i ne gadi se čak ni na pihtije sa belim lukom. Doručak pored toga što je obilan, veoma je i zdrav. Hrana je domaćeg porekla, ono što su sami uzgajili i napravili. Uglavnom je tu domaći sir, domaća slanina, pršuta, ajvar, kajmak sveže povrće i tek ispečena lepena koju su umesile bakine vešte ruke. Sa dedom popije čašicu domaće rakije radi dezinfekcije, pa ide da se presvuče i spakuje knjige za školu u lovački ruksak. U pola sedam sa ostalom decom seda u kombi koji im je obezbedila opština da mogu da idu u školu.
U 15 do 8, nakon duge vožnje seoskom, vijugavom kaldrmom, stiže ispred škole. Ne skidajući ranac ni jaknu, zauzima miran vojnički položaj ispred kabineta. Njeno mesto u kabinetu je prva klupa, ako nije zauzeta, odakle svojim leđima zaklanja veliki deo table, a ako je zauzeta, povlači se na sami kraj učionice. Na času čuti kao zaklana i pažljivo sluša sve što nastavnik priča. Njen duboki, jaki glas se može čuti samo ako je nastavnik nešto pita. A i tada, rečenice su kratke i jasne,a reči bez većine samoglasnika koji se mogu izostaviti. Omiljeni predmet joj je biologija, jer mnogo voli i razume se u životinje, lekovito bilje, korov, i prirodu uopšte. Kad poraste, volela bi da bude šumar. Iako ne uči mnogo, već samo kada se ukaže prilika za to, kada nema puno posla (a to je žimi, kad se smrači, kad je crveno slovo i sl.), ima dobre ocene i pokazuje odličan uspeh. Na velikom odmoru, dok druga deca jedu, ona sedi i čita, ili uči jer je ona jela dok su njeni drugari spavali. Iako je deca gledaju kao običnog seljaka, niko se ne usuđuje da je začikava, jer svojim fizičkim izgledom odaje utisak da bi ubila čoveka jednim šamarom. Ali ni u tom slučaju, nikad ne bi udarila, jer je to toplo i emotivno biće.
Po povratku kući, ručava sa ostatkom porodice. Nakon ručka odmah izlazi napolje da namiri ostale poslove po imanju. Desna je ruka svog oca, a uvek će majci i baki da pritrči u pomoć. Nijedan posao joj nije stran. Sa 8 godina naučila je da vozi traktor. Dok čuva ovce držeći slamku osušene trave u ustima, čita knjige i radi domaće zadatke. Kopa kao da je navijena, a kad uzme sekiru barata njome kao kašikom kad jede supu. Da sat vremena iscepa metar drva za kuću.
Njen dan, završava se kad zbog zalaska sunca nije moguće obavljati poslove po imanju. Izmorena napornim danom, nakon gledanja večernjeg dnevnika i večere, leže oko pola 9.
Njen život, kao i njenjih ukućana, nije nimalo lak, ali ona svakim danom ustaje sa novom dozom entuzijazma i snagom za nove radne pobede. Mala zadovoljstva svakodnevnog čoveka ne poznaje, a nisu joj ni potrebne, jer ona ima sve dok je sa svojom porodicom u toplom, seljačkom domu. Čokoladu jede samo kada je neko ponudi, ili kad neko od gostiju, koji su uvek dobrodošli u njen dom, donese. Njeni slatliši su darovi prirode, sveži ili prerađeni onako kako to samo baka ume - osušeni, u slatkom, marmeladi ili zapečeni. Zato, opet treba naglasiti njeno zdravlje i rumeno, jedro lice. Gotovo nikad nije bolovala, a i tada trajalo je svega dan, ili dva. Pravi je dar Boga svojoj porodici koju mnogo voli i spremna je dati život za njih.
