K'o kad ustaješ za doručak -peti pokušaj-, kao kad udrogiran igraš kaladont, k'o učitavanje stranice na kojoj treba da klikneš nešto da se skida dok ti je mleko na šporetu, k'o penzionersko kucanje karte, k'o vraćanje šalteruše s pauze, k'o idiot nekršteni kad mu objasniš zašto mora da požuri, k'o talasanje guze kad zbog kvaliteta krene dilatacija vremena, k'o željena brzina lopte koju bacaš detetu u parku tripujući da si baš ti taj veliki učitelj -baja- koji će ga naučiti da uhvati loptu i ispasti car pred partnerom za šetnju, a koja ga obavezno pogodi u glavu i onda ga roditelji vode kući jer je pao na dupe i krenuo da plače, kao kad čekaš da prestanu da se jure vinjak i lusteri po plafonu da bi zaspao. E, tako nekako...
To je, kada je sretneš, -da probam što tačnije- brzina za koju ti ni sve godine Željka Samardžića džentlmenstva sigurne ruke neće dati dovoljno strpljenja.
