Znaš ono, sanjaš nešto lepo, tebi drago, a onda te drmne alarm, ćale, baba, komšija. Pa ti bude krivo, hoćeš opet nazad.
Svako ima nešto što priželjkuje, ono što ti kuca iz podsvesti. Neko sanja jebačinu, davanje ispita, susret sa njom. Pa se budiš onako, ukvašene posteljine, praznog polja u indeksu, i dalje sam.
Možda sanjaš i nešto drugo. Da si mrtav, recimo. Ono što čekaš da se desi, ono što nemaš hrabrosti sam da ostvariš. Pa završiš, ne znajući zašto, kao da je razlog bitan. Preskočiš nebitne delove nalaženja te, ubrzaš na završnu scenu. Kopaju ti mesto. Spuštaju dole. Ti miran, konačno miran, prvi put miran. Oko tebe porodica, i onaj jedan drug. Baš taj. I plaču bez razloga, sve je u redu. Shvataš koliko je lako predati se, prepustiti se praznini. Ona je jedino sigurna, ona te neće pustiti. Nema više crnčenja, gacanja po blatištu. Nema više hladnoće. Tu gde si, dva metara ispod, tu je najtoplije.
- Odjebi. Ne budi me.
