Endemska vrsta nastanjena na centralnom području Balkanskog poluostrva. Nastala kao posledica zlehude sudbine jednog priprostog ali čestitog i domaćinskog, da ne kažem, NEBESKOG naroda koji je žarko želeo da se rađa, živi i umire srećan ali mu to dobri Bog jednostavno nije namenio. Ono što mu JESTE namenio ostaje i ostaće misterija, neki kažu, možda i do kraja sveta ali iz eventualnosti, tvrde optimisti, nikako ne treba isključiti i sveti zadatak kolonizovanja neke druge planete kada ova trenutna odleti u kurac.
Elem, vekovima se grčevito boreći za sopstvenu državu, očuvanje nacionalnog identiteta i kvalitetnu fudbalsku reprezentaciju, pomenuti konkvistadori su mnogo propatili. Pomenimo samo široj javnosti verovatno nepoznat podatak da su, paz’te, Osmanlije čak 500 godina – EEEJ, 600 GODINA! - ( noviji istorijski izvori tvrde da je u pitanju i znatno veća cifra, posebno posle nekoliko pića ) kočile sopstveni napredak (EDIT: precrtano )...kočile progres triju gorenavedenih kategorija mada bi se, gledajući trenutan sastav i rezultate Nemaca, ova treća nekako i progutala. Ipak, u narednom periodu tj. po opravci ovih 500-godišnjih već zarđalih kočnica i zamenom istih za iste al’ domaće proizvodnje, bilo je i onih pozitivnih momenata koji, doduše, možda nisu za URAMLJIVANJE ali su svakako vredni pomena; eto, na primer, samo učeći sopstvene nacionalne himne, nivo muzičkog obrazovanja je podignut na neuporediv nivo u odnosu na ostale tzv. MONOHIMNIČNE narode dok oblasti geografije i imena ulica uopšte nećemo ni spominjati. Sramota je, naime.
Digresija koja je napravljena, od esencijalnog je značaja za popunjavanje praznog prostora ali i za shvatanje psihološkog profila današnjeg pripadnika naroda u biti, a tako biblijski nazvanog u naslovu ovog teksta. Jer izmrcvarenom nedaćama savremenog života i izmučenom flešbekovima mučeništva duboko pokopanim u sopstvenoj genetici, ovom glasnom ali simpatičnom bundžiji ne preostaje ništa drugo nego da tako natovaren kostima svojih predaka kuka i kuka i kuka i nada se da će uskoro dočekati jebeni kraj sveta i taj dugo očekivani put u galaksiju zvučnog imena 3PM. Do tada.
- E, brate...
- Eee, šta ima...
- Ništa, evo blejim. Dao juče otkaz pa kuliram...
- Dao si otkaz? Zar ti nije, bre, bilo do jaja u toj firmi? Mislim, im’o si kancelariju, sekretaricu, službeni...Kol’ka ti ono plata?
- Soma i po, brate...Plus procenat od klijenata, naravno.
- Soma i po?! Ti jebeno nisi normalan, Mladene! Pa, što dade otkaz, koji kurac?!
- Ma, brate, neću da mi šef bude Danac i gotovo!
- I to što kažeš, brate. Goni ih u kurac sve...
