Ceo život gaziš po trnju i trpiš svakojaka sranja vođen ubeđenjem da za sve te nedaće mora da postoji bar jedan jedini valjani razlog i da će jednog dana sve biti bolje. Kako vreme odmiče miriš se sa saznanjem da se sranjima kraj ne nazire , tako da pronalaziš motiv koji će te naterati da poveruješ da svakodnevno ustajanje u cik zore, buđavi doručak, hladni ručak, šefova proseravanja, ženino zvocanje, taštino omalovažavanje, stambeni kredit i slične pošasti, trpiš da bi te zahvalni naslednik sahranio k'o čoveka i kako je red. Ako je već život morao da bude sranje, onda bar kraj neka bude kakav treba i kako dolikuje, al' kurac. Umesto u čamovinu, naslednik te strpa u furunu i prospe u neku živicu da te kerovi zapišavaju.
