Malosutra odlazak. Puka mašta i nada u trenucima nervoze, kad onako mrtav umoran zaviri u kuhinju, a ručak još nije gotov. Tad ga zavičaj pozove na kratko, pa kroz bes i viku ispoljava želju da se vrati u đedovinu, da se spakuje i da ostavi sve, bez poslednjeg pozdrava, jer u gradu je sivilo. I sve to da se više ne bi nervirao zbog tebe pajsera i ocena tvojih, zbog toga što mu je ćerka morala naći baš najgoreg za dečka, da sam sebi kuva najbolju kafu. Pa tu je onda i vlast jebena, kradu upičkumaterinu ko će struju da plaća? Kad se bolje zapita, šta će mu uopšte struja? A sve je to mašta, što? Zato što opet zna da je on gazda kuće, i da jebote mora da vodi računa o svima vama bogaljima, da plaća račune i crnči da ti kupi patike. Zato i jeste ćale. Hoće, al nikad ne odlazi.
