Prvo si klinac, balavac koji se upišava od smeha na Čaplinove gegove.
Onda te spiči pubertet i rana zrelost, pa zaključiš da je Čaplinov humor za klince i retarde, blam te je što si to ikada gledao.
Kad te prođe vrbopuc i uđeš u zrele godine, shvatiš da je Čaplin suvi genije i počneš ponovo da uživaš u njegovim filmovima.
Onda, u jednom trenutku, počne da te interesuje jedino to kako se čovek onako lomata i pada a ne polomi kuk niti se ukoči.
