Pre svega, imati dugoročan i prihvatljiv cilj: čekaš jednog vojvodu, jednog nezvaničnog bivšeg predsednika države da se vrati kući iz zatvora.
Čekaš čoveka sa kojim si na ''nema veze što si mi odsekao prst, imam ih još devet''.
Čekaš ortaka.
Čekaš Doktora.
Čekaš da ga vidiš uživo, jer je televizija isto što i lutka na naduvavanje.
E sad, pošto je u pitanju doktor Vojislav Šešelj, čekanje postaje malo drugačija stvar. Doktor Vojislav Šešelj je, gledan okom realiste, čovek kojem su od prijemnog do diplomskog trebale dve godine i osam meseci, čovek kojem su tvoje reči bitne, koji će te sigurno saslušati, s tim da je veoma verovatno da će on te tvoje reči, budu li bezlične, potući jednom svojom elegantno-posprdnom izjavom, čovek kojeg više od deset godina pokušavaju pravosnažno osuditi iako je i on svestan da je barem za nešto kriv ali zašto malo papcima ne zavrtati uši,
i tako dalje,
i dalje...
Ukratko, Šešelj je jedna od ličnosti koje će, bude li papira, olovke i ruke, biti zapisan kao jedan od onih koji su ostavili svoj potpis u malo masnijoj istoriji.
Ličnost mitskog kova al'iz našega doba.
Da se ne bi doveli u situaciju da ih savest grize što ga nisu dovoljno poštovali, veličali i u njega se kleli dok je bio živ jer, jebiga, sve umire, ovdašnji narod se dao na čekanje, jer mu ništa drugo nije preostalo.
Videli su ljudi da se protiv nekih stvari ne može, da su pravila postala nakaradno izobličena, videli su da je pravda završila ispod mosta, kurvajući se sa najgrđim ološem samo da bi nahranila svoj jebeni debeli novčanik. Videli su, i sada čekaju.
Čekaju da se čovek vrati, da progovori, čekaju da pljune po ološu sa vlasti koji bi i mamu prodao za pare, jebote, državu nam vode ljudi koji pevaju pod šatorom, da pljune po procesu koji je sve samo ne proces - ali na našem jeziku da se ispljuje, da izbaci to sranje iz sebe i da može poslati svoju misao u mir, grickajući sisu Vesne Vukelić Vendi.
- Eeej izvini izvini što si me ovako dugo čekava, bus semafovi fvka...
- Umukni, Vojo, umukni i grizi!
