Studiraš duže vreme. Matori ti seru, a i tebe već sramota. Zagreješ stolicu i začas daš tih par ispita što ti ostalo. Postaneš dipl. Nije mala stvar. Zaposliš se. Nakon metar dana, ne čekaš više budilnik, sam se budiš. Nakon dva, uljudiš se, stalno si u košuljama, kad zatreba, tu je i kravata, ali ređe, ipak si dve godine pripravnik, imaće vremena za kravatu. Nakon tri meseca, ti se možeš opušteno smatrati zaposlenim.
Na poslu ti fino, za to si i učio, ali i naporno. Treba sve napisati, svakog saslušati, svuda stići. Nekako i stigneš sve.
Odeš jedno veče kod ortaka koji i dalje studira. Živi sa još njih troje, pravi studentski stan. Odmah se iznosi alkohol. Oni pale i travu, ali ti nisi u tom fazonu. Nakon što su oni svoje odradili, a ti popio još malo, cimer tvog ortaka donosi gitaru.
Oči ti se zacakle na njegov Martens, hvataš ga kao da je napaljena pijana Hrvatica i kreneš da sviraš. Smeta ti košulja, odmah je skidaš i bacaš, ostaješ samo u siledžijki. Cimer vadi i drugu gitaru koju ima "za svaki slučaj", jer zarađuje svirajući po kafanama.
Svirate kao nenormalni. Dip Prpl, Pink Flojd, Šobić, sve domaće i sve strano. Prsti ti bride, ali nije frka.
Začas dođe jedan uveče. Polupijan uzimaš košulju, oblačiš se i krećeš. Ipak se sutra radi, a ti si savestan, šta ćeš.
Usput kapiraš da si ujutro nagrabusio, ali nije frka. Smeškaš se i otkopčavaš zadnje dugme košulje koje te guši, ko zna zbog čega.
Ujutro se budiš srećan i pun energije. Hvataš svoj Ibanez, otkineš A mol i odsviraš nešto, "samo pet minuta". Odlaziš na posao srećniji nego ikada.
