Ona je čitaonici isto što i bibliotekarka biblioteci. Njen zadatak je da sedi za pultom gde se nalazi polica sa karticama slobodnih stolova, koje svaki student mora da zameni za člansku karticu sa svojim likom ne bi li nesmetano protraćio vreme nad knjigom u prostoriji sa još 50-ak likova osuđenih na isto, i da vodi računa da svi korisnici čitaonice budu namireni i srećni. Katkad se desi da je hol ispred soba čitaonice pun studenata korisnika koji su izašli da udahnu malo svežeg vazduha, obave nuždu ili pak samo odmore oči od monotonije čitanja. Usled takvog spleta okolnosti čitaoničarka smatra kao svoju svetu dužnost da te džabalebaroše opominje da ne smetaju drugima koji su još uvek u svetom transu čitanja, svojom pričom, smehom, češanjem, kijanjem, kašljanjem ili čak samim treptanjem, jer će to poremetiti balans koncentracije onih u nirvani koji su na ivici spavanja i razumevanja onoga što gledaju svojim očima. Ukoliko se ne povinuju njenom prekom i kao veštičija sisa hladnom pogledu, čitaoničarka će upotrebiti svoju šaku da lupi o pult dva do tri puta, pri čemu ti zvučni talasi u prostorijama za čitanje odzvanjaju kao da je meteor upravo pao na obližnju zgradu i trzaju bukvalno sve iz tog blagoslovenog stanja, terajući čitače da se promeškolje na stolici ili izađu da vide šta se desilo. Oni najsnažniji uspevaju da odole tim zvucima i da nastave sa svojim čitanjem. Ali niko nije dovoljno snažan da pretrpi sledeće...
04.03.2011. - Studentski grad - glavna čitaonica
soba A, sto broj 29 i 28
Ortak i moja malenkost sedimo i štrebamo za predstojeće kolokvijume.
Čuje se blagi žamor u holu ispred. Jedna devojka ustaje i juri ka vratima držeći telefon koji joj vibrira u ruci. Jedno "halo" se čuje nakon što su se vrata sobe zatvorila. Žamor se blago pojačava i imate osećaj kao da su ispred vrata horde pčela. Odjednom se čuje "tup, tup, tup" koje kao da je pobilo sve pčele. Ortak i ja se trzamo i gledamo jedan drugog.Ortak: "Kako napreduješ?"
Ja: "Evo, još samo 254 strana i onda sam završio sa odgovorom na prvo pitanje. Ti?"
Ortak: "Ma jebe me jedan zadatak, sve sam rešio, samo mi još on ostao."Nastavljamo sa rutinom i vraćamo se transu, kad nakon 2 minuta pčele se vraćaju. Žamor ispred je sve glasniji i glasniji, ali dok ste u transu nekako ne smeta, monoton je, umirujuć. Međutim odjednom kao grom iz vedrog neba, kao gol Marka Pantelića, kao zaplet BBC-evih krimi serija, totalno neočekivano prolama se kroz čitaonicu zvuk "Molim vas, može malo tiše!" koji dopire iz ždrela i izlazi iz divnih krhkih usana čitaoničarke. U istom trenutku zaboravljam sve odgovore koje sam do tada zapamtio, ortak zaboravlja da je ikada upisao faks i u samrtnom ropcu okrećemo se jedan drugom.
Ortak: "Brate, dođe mi da joj izađem tamo i da joj kažem da ućuti malo."
Ja: "I meni brate. Ova bi nadglasala i Odisejeve sirene."
Ortak: "Sad sam se smorio, aj na pauzu?"
Ja: "Ajd, taman da vidim kakva je sirena."
