O da.Čovek koji je više vremena proveo gledajući ka svojim novim `Najk` patikama duž istih onih `Roko` pantalona.Zato što su mu ruke iz kojih nije izlazio novac bile na sredini.Valjda je to postala više refleksna reakcija, nego potreba.Čak i kada je bio na aeromitingu, više puta je spustio glavu, kao da klone, ali tu se u stvari sakrivao onaj osmeh izazvan potpunom sigurnošću koju je držao u rukama.Zelene hartije od vrednosti.I kada nije trošio.Brojao ih je.Voleo je to.A bio je jedan od nas.Voleli smo ga.Znao je kao i mi da napravi luk i strelu,i nije ga bio blam što izlazio napolje sa prljavim kolenima od jučerašnjeg fudbala.Družili smo se.Čak sam i znao njegov fiksi napamet.Sedelo je to isto naše društvo jednog toplog maja kada smo lupali glavu šta će ko da upiše i šta bi voleo da bude.Čak se i sećam da je rekao da bi voleo da bude slikar.Istina je.Škole su nam se razišle, ali ne i mi.Sve dok jednog dana nije saznao da mu je tetka ostavila pozamašano imanje.On čak nije ni znao da ona postoji.Saznao je kada mu je advokat došao na kuću kada je postao punoletan, zato što je ta ista tetka bila u svađi sa celom familijom i baš njemu u inat svima ostavila izuzetnu materijalnu i finansijsku vrednost.Tada je počelo.Onako naivno, ali tek toliko naivno da ga je vrtlog nekakvog glamura i populacije sve više trovao kvazi popularnošću i omiljenog lika.Počeo je da se gubi iz vidokruga.Sećam se, jednom je slučajno prošao pored istog parka gde su naši klikeri spustili nivo zemlje za par centimetara, i onako kroz spuštene prozore svog auta pitao nas je kada mislim oda nešto uradimo sa našim životima.Mi ? Da budem iskren.Furao je jako dobre cice.On njih, ili one njega to je neka druga priča.Ortak koji je radio u kafiću kazao nam je da svaki dan ruča kod njih,a za iste pare mogao je da jede mesec dana u svom stanu.Ali kako ? U to stanu su se nalegle devojke kratkog roka trajanja koje su parazitski izvlačile koliko god je bilo moguće iz njega i nestajale.Ne kada su mu uzele sve.Nego kada su shvatile da bi taj isti čovek plaćao majstora da mu zameni sijalicu.I ko u takvoj prilici da spremi nedeljni ručak, ili da ispegla veš ? Jedva su kafu kuvali, a i to nije prošlo bez krtoga po šporetu i sudoperi. Živeo je.O da, živeo je kao grof u pratnji svojih kartica i izveštačenih žena.Plaćao je.I uvek je imao društvo.Svaka svadba od nas istih prošla je bez njega.Kako da pozoveš čoveka koga zapravo više ne poznaješ ? Prolazili su festivali, koncerti, letovanja, njega nije bilo.Naše leto značilo je auto i podeljen putni trošak, a njegovo avion.Ulazio je kad kada u kladionicu i onako kada nastane tišina čujemo njegovo uplatu koja je bila 5 puta veća nego dobitak koji smo svi zajedno imali na tiketima.Javi se onako...I ode.Niko oda nas nije željan ničega, samo...Prosto je neverovatno da mu je postao draži čovek koga je upoznao u separeu, od deteta koje mu je postavilo metu da on gađa lukom i strelom.Ali dobro.Prošle su godine...I danas vozi odličan auto...Dok smo mi ispijali ono pivo u čast prvog dana godišnjeg odmora, zazvonio je telefon jednom od nas.Nepoznat broj.Ortak pomisli da ga zove neka njegova štela i sav se obraduje.Posle par sekundi uključuje spirekfon...Pošto je rečenica bila već upola izgovorena, čulo `...ne brinite, ja ću sve platiti...` . Pretpostavljate ? Ili ne ? Dotle je nesretniku došlo da se setio eto drugova kojima je prvima rekao da bi bio slikar.A u stvari sam sebi je naslikao autoportret koji ne vredi koliko tanjir supe.I dalje je imao svoje novčanice.Onaj pogled na dole kada ih broji i kada ne plaća ništa.To ga je ojelo.Saživelo sa njim.A nije mogao da vidi i sazna da se život živi uzdignute glave.A mi...Eto...da ne bi bili nešto što nikada nismo bili, rekli smo mu da se ne brine...De odjebe od restorana u sred bela dana i da dođe u izvesnu kafanu gde smo visili.Došao je taksijem...Valjda je počeo da shvata.Valjda mu nije kasno.Ne znam...
