Crepulja važi za mesto u kome se rađa najlepša i najukusnija pogača. Mirisi pogače vraćaju u rano detinjstvo i odlasku na selo kod babe, koja je znajući da dolazimo već rano ujutru ložila vatru i mesila testo koje je stajalo na ivici šporeta kako bi brže nadolazilo. Dok bi mi stigli, ona je već po ko zna koji put mešala testo kako bi bilo što ukusnije, a crepulja je već bila "ušuškana" u žar na posebnom mestu u dvorištu, spremna da se u nju spusti testo.
Ubrzo zatim i pogača bi bila gotova, a sam miris te pogače pored toga što tera vodu na usta ima neku neobjašnjivu moć kojom te tera da je celu pojedeš, pa je zato baba uvek morala da pravi više komada jer je taj isti neobični nagon terao i mog oca da sam pojede celu pogaču.
Zbog čestih poseta babi, on ima 130 a ja 95 kila.
