Sotona koja će uvek da se zamrsi i učvori ma kako da postupaš sa njom.
Prateći jebenog Marfija, ovo radiš svakodnevno, celo leto, dok ne počnu jesenje kiše:
Zaliješ celo dvorište, baštu, kera i sve saksije. Smotaš ga nekako. Složiš ga lepo i ostaviš u šupu. Sutra kada ga opet izvadiš vidiš da se uplelo u kosačicu, lepak za miševe koji je ćale stavio na keramičku pločicu sa parčetom slanine, vile, majčinu fajtalicu za velike tropske biljke koje su joj fetiš, tečin budak i bratovljevog konjića za ljuljanje koga ima od kad je bio beba, a koga nema srca da pokloni.
Jebeš mu kreatora sve vreme dok ga raspetljavaš, razvlačiš ga ponovo za generalno zalivanje, popiješ grdnju od babe jer kasniš i spor si, a već uveliko pada mrak.
Na kraju živaca puštaš vodu, i taman se uspraviš i otkrivaš da si nehotično okupao kera koji se nevino motao tuda, majka urla na tebe jer će da se prehladi, a onda se golub pokenjao na tebe i stao da ti veselo guče nad glavom na dalekom oluku...
Ovo je jedna kombinacija za sto jednu kombinaciju...
Živote, ostani mi dužan.
