Ćuti, čuće...

Slogovi koji celog života tuku po glavi kao pesnice. U samo par tonova stane tolika moć da potkreše krila i gravitacijom prizemlji zanesenjaka koji je sebi dao puno za pravo. Uz ove reči se raste, zri, i stari. Nauče nas strahu, strepnji, strasti... Kao droga, pojačavaju intenzitet svega što nas zaposeda u trenutku pre. Istovremeno, sprečavaju eksploziju.

Ćuti, čuće mama da krademo šećer i kakao i mešamo ih u šoljici za kafu. Ćuti, čuće komšija da smo mu na trešnji. Ćuti, čuće učiteljica kako šuškamo dok prepisujemo. Ćuti, čuće profesor kako bežimo sa časa. Ćuti, čuće moji da si mi pod prozorom, da si mi u sobi, da si u meni! Ćuti, čuće rodbina. Ćuti, čuće žena da sam u kafani. Ćuti, čuće šef da opet kasnim. Ćuti, čuće deca. Ćuti, čuće neprijatelj. Ćuti, čuće prijatelj! Sine, ćuti, zidovi će čuti, zidovi će reći. Ako ne čuju, a onda nebo će čuti, vrag će mi ga znati. Ćuti...