Sve je u životu prolazno, moj druže, i ljubavi i tuge i svi srećni dani. Ali ostaje nešto u nama što nikada ne prolazi. Ostaju roditeljske batine za odgoj, pa makar i ono "žig-žig, nemoj dirat!".
Ako bi pitali nas koji smo to doživjeli na svojoj koži, nas koje su roditelji tukli, ali u određenim granicama, što bi se reklo, udare nam po koju roditeljsku, mislim da bi svi rekli isto. Trebali su još više da udaraju!
Uvijek je kod nas bilo stoke. Mama mi je govorila "pile moje", "jagnje moje" i "golube moj", a kod oca ja sam bio magarac i konj.
Sjećam se k'o da je jučer bilo. Sjedimo za stolom, sarma miriše, uši zavrće. Kaže otac meni: "Čuvaj se, sine, svakavih nas ima. Kad te neko potapše po ramenu, on ti psuje mater!". I ja zapamtim te riječi njegove. Da bogda nisam...
Došli nama neki ljudi, hoće da kupe kravu. Pita me ovaj jedan: "Gdje ti je ćaća?". Reko' da je otiš'o u njivu da pokosi travu oko šljiva. I onda me potapša po ramenu. Kad vidim ide otac, pa povika': "Ćaćaaaaaaaaaaaaa! Evo došli ljudi da kupe kravu. A ovaj me potapšo po ramenu, jebem i ja njemu mater!". Aiiiiiiiih, pogledam gore, ćaća se sjurio na mene k'o brzi voz. A za sobom vuče granu. Ma kakvu granu, ako nije čitavu šljivu iščup'o! Išar'o mi je guzicu k'o dijete svesku. Tog dana sam shvatio zašto je batina iz raja izašla.
