Ja bih to gledao ovako: postoji dve vrste ljudi. Oni koji umeju da zapale vatru i oni koji ne umeju. Uvek se nađe neko kome logorska vatra uspe iz prve. Koje drvce, malo šušnja, rashodovani stari upaljač što pali na svaki peti pokušaj i savršena vatra je za par treutaka tu! Al' uvek se nađu i onu drugi, navalentni što krenu da mudruju i petljaju, kako treba
treba ovo, kako treba ono, kako treba ovako i onako. Naivan bi pomislio da su to pravi stručnjaci. Krenu oni tako ubacivati razne grane i sirova drva. Krenu mahati lišćem, potpaljivati, rasplamsavati, besomučno gurati novine i truditi se svim silama da dokažu svoju sposobnost i pokažu kako su bas oni ti savršeni i Bogom dani "alfa mužjaci" sposobni za sve. Uporno duvaju u vatru trpajući brikete, pokušavajući da naprave žar, kako bi ispekli na pola gotov raštilj koji su predhodno sjebali. Onaj isti koji je sa ljubavlju i pažnjom biran i kupljen u onoj zabitoj prodavnici za koju malo njih zna, al koja ima najkvalitetnije proizvode.
Pogled puca daleko ka horizontu na zelena brda obrasla šumom i pokojom, tek posejanom oranicom. Idiličan prizor prigradskih brda, prekrivenih tek olistalim granama, blagi povetarac i sunce koje podmuklo prži, najavljujuci leto te 2013. godine. Na ivici proplanka, skriveni od ušiju, gradske vreve i gužve, kroz gusto šipražje probijali su se jecaji pomešani sa cvrkutom ptica i tihim stihovima pesme "Jedino moje". Na telefon, koji je ležao na travi pala je jedna kap, kvareći odraz lica niz koje su se spuštali tragovi prolivenih suza. Tiho se čuo šapat: "vatra se treba ugasiti, jedino tako je moguće napraviti novu, bolju i lepšu. Ali na istom roštilju."
