Krajnje nebitna osoba. Bitna koliko i Pakistancima prava žena. Nikoga ne zanima šta se sa njim dešava, šta radi, ima li od čega da živi. Jedini je kome strina iz lokalne trafike ne kaže "komšija". Ništa mu ne stiže poštom pa ni računi, deca mu nikad nisu iz nestašluka pozvonila na interfon, Jehovini svedoci su ga zaobišli svaki put... I da umre, ne bi mu ni grobari došli na sahranu.
-Matori, je l' ti organizuješ ono okupljanje oko godišnjice mature?
-Aha.
-Pa dobro bre koji će ti to u životu? I još gore, koji će nam to u životu?
-Ma hajde, biće do jaja, vidimo drugove iz gimnazije, nismo se videli ima već par godina.
-Pravo da ti kažem otkad njih nisam video život mi je krenuo na bolje. Umrla mi ujna i ostavila mi gajbu na Dorćolu, umro mi deda i ostavio mi reno četvorku, al' garažiranog i umro komšiji pas. Čak sam i jebo.
-Ne smaraj, Cvetko, biće do jaja. E uspeo sam da kontaktiram sve sem onog...kako se ono zvaše...jebote stao mi mozak. Mislim da smo ga zvali "Hamli"...
-Halej, brate, Halej.
-Nikad mi neće biti jasno zašto smo mu dali taj nadimak, kad se zvao...
-Zvao se Gojislav i sram bilo njegove roditelje zbog toga, mada ja nisam baš najbolja osoba da mu nešto kaže. Jebote, devojke mi ga zovu cvetić, bela rada... Tuga, brate. Zvali smo ga Halej po Halejevoj kometi jer smo ga retko viđali.
-Je l' on beše nije dolazio u školu ili..?
-Niko to sa sigurnošću ne zna. Zna se jedino da je postojao, mada ni to nije baš sigurno...
-Pa dobro, moram i njega da nađem da pozovem.
-Zašto?
-Pa zovem celo bivše odeljenje, moram i njega.
-Ma ko da je bitno.
-Koje si đubre, pa ne možemo bez njega.
-Kurac ne možemo. Jebote, on da umre ni grobari mu ne bi došli na sahranu, ne znam šta ti nije jasno? Neće niko ni izvaliti da nije došao.
-Pa znam ali mi je žao...
-Žao je i meni što se Danka Mešalica udala u četvrtoj godini za Žiku stolara, ali Bože moj, život ide dalje.
