Kad si klinac/klinka, i ceo dana visiš napolju, jurcajući za loptom, preskačući lastiš, igrajući žmurke ili između dve vatre, da zaboraviš na sve svoje fiziološke potrebe sve dok te majka ne pozove u kuću jer je pao mrak, i ulazeći u hodnik zgrade osetiš omamljiv i topao miris neke dobre pite, pice, gibanice, palačinki... i istog momenta čuješ kako krči prazan želudac, za koji se do pre sekund nisi ni setio da postoji, i zajedno sa tom vodicom koja kreće na usta, stežeš jako palčeve, i mrmljaš ove reči nade "... samo još sada, Bože, samo još sada...".
