Stara narodna mudrost koja se odnosi na to da kada treba da pozajmiš nekome nešto on te kumi, moli, preklinje, uz obavezno:
"Vraćam tad i tad, samo da ovo i ono. Budi bez brige. Nećeš ni primetiti da si mi dao."
Da ne bi ispao pička, lepo daš čoveku to što ti traži, oslanjajući se na njegov obraz, tj. poštenje.
Ali, ne lezi vraže. Kada ti stvar koju si dao ustreba, pošto su svi rokovi za vraćanje probijeni, moraš da odeš kod osobe kojoj si stvar pozajmio, ne bi li uzeo nazad ono što ti pripada. Neretko se dogodi da je svar delimično ili znatno oštećena, a može da bude i potpuno neupotrebljiva.
Panično lupanje na ulazna vrata tvog doma, uz još paničnije pritiskanje zvonceta. Dok ti kroz glavu prolaze misli toliko crne, da ne možeš da veruješ kako ti padaju na pamet, takođe panično otvaraš vrata:
- Joj, brate, izvini molim te što ja ovako... Treba mi onaj tvoj radapciger, nešto mi nije u redu veš mašina. Vraćam ti čim završim, kol'ko sutra, samo da vidim o čemu se radi.
Bez ikakvih pitanja daješ komad alata.
19 meseci kasnije, kada tvoja veš mašina oboli od neke bolesti, tražeći radapciger setiš se kod koga je. Prvo zoveš telefonom:
- E, ja sam. Je l' mi kod tebe radapciger?
- Koji radapciger!?
- Kako koji? Pa onaj koji sam ti dao pre godinu i po dana!
- Aaaaaaaaaa, taj. Pa nije kod mene.
- Kako nije?!?!?!?! Gde je !?!?!?!?
- Dao sam ga komšiji kad je popravljao bajs.
- Dobro ( počinje da ti se muti vid ), i šta sad?
- Pa ništa... skokni ti do njega, on će još malo da dođe s posla.
- Ja da skoknem?!?!?!?!
- Pa uzeo bih ja, al' žurim, zvao me burazer na pecanje.Pošto sa budalom ne vredi raspravljati, odeš kod komšije da bi konstatovao da tvoj radapciger više nije funkcionalan, i da možeš samo da ga baciš.
A onda... Eeeee, tako je nastala crna hronika.
