Svaki čovek se bar jednom našao pred osobom koja sporo hoda, a uz to je i prolaz uzak pa mora da polako hoda nestrpljivo čekajuci da se gromada ispred njih pokrene. Kada bi te osobe otvorile usta da kazu "gde žuriš", iz njihovih stomaka biste mogli čuti cele, žive zivotinje kako se polako vare. Previše su siroki da bi prosli ispred njih, previše spori da biste isli iza njih, i gotovo sigurno nezadovoljni činjenicom da se od njih u životu očekuje da se kreću.
