Mirna i tužna.
Ama sva do jednog su mirna i tužna.
Imaju tu neku tugu u očima
(kao da sama osećaju da su plod nezakonite ljubavi maljavog kolumbijskog kladioničara i bogate, ali duševne lepojke koja ništa teže od kašike i noge nije u životu digla, i da sama, mislim ta deca, na taj način su svesna koliko su odbačena i koliko crtani u deset nema smisla),
koja se prelama na svetlosti tako da u gledaoca
(ako već niste izgubili nit o tome šta sam hteo da kažem),
najčešće ženskog pola podstaknu materinski instikt u vidu rečenice:
"Jao što je zlatno, pa kako onaj krvnik Begeristajin neće da zaposli njegovu tetku da bude čistačica na Bombonjeri, jadno dete možda jogurt u životu nije videlo."
I da ne zaboravim, to su mnogo tužna i mirna deca čiji će dalji život
(odnosno ako prežive ubilački nasrtaj Don Arijel Ortege na njihov dubak, sa izrazitom namerom da se isti dubak stremekne u provalije Anda ili dubine desnih pritoka Amazona)
biti veoma težak bez obzira što
(nadam se da me i dalje pratite)
će ipak ljubav njihovih roditelja na kraju pobediti i kopenhaški sporazum o niskoj inflaciji, daklem, biće im toliko težak da zbog tih trauma u detinjstvu će ostati zauvek operisana za duboko prepoznavanje i doživljavanje emocija.
I naravno, ostaće zauvek mirna i tužna.
