Fudbal našeg detinjstva. Dok su deca iz grada igrala fudbal po parkovima i na pravim terenima, deca sa sela su to najčešće radila u dvorištu nekog od igrača ili čak na nekoj livadi, čiji vlasnik ne živi blizu, a i ako bi slučajno navratio loptu bi uzeo onaj najbliži njoj, pa beži kuda te noge nose. Pravila su bila jednostavna, zabiti gol, iliti šutnuti loptu izmedju dva kamena, panja ili nečeg drugog što je trebalo da predstavlja dve stative. Kada bi se umorili tražili bi pauzu - tajm aut, iako ga u pravom fudbalu nije bilo, ovde ga ima. Ofsajda, kao ni auta, takodje nema, kartone i da ne pominjem, važilo je jedino ono pravilo za - tri kornera - penal. Nakon podele igrača, u slučaju da ostane jedan, tehnološki višak, glumio bi ulogu sudije, koji nema apsolutno nikakav uticaj na igru, i kada bi nešto pokušao da dosudi, igrači bi se svadjali i na kraju bi ostalo onako kako najjači kaže. Pored najjačeg najveći uticaj je imao domaćin, njemu bi se posebno popuštalo. Posle njega onaj čija je lopta, ako bi ga neko udario malo jače ili mu ne bi dao da izvede faul, pokupio bi se, uzeo loptu, i namrgodjen i ljut otišao kući. Ostali igrači su uglavnom bili ravnopravni. Za napucavanje se naravno, dobijao se faul, a za jači udarac ili guranje, (bez obzira na kom delu terena se nalazili) penal. Utakmice bi se retko kad završavale bez svadja ili odlaska nekog od igrača.
