Surova spoznaja početka kraja detinjstva svakog klinca i klinceze.
Tata tata, a gde živi Deda Mraz?
Tata tata, a šta će tebi Deda Mrazovo odelo u ormanu?
Tata tata, jel to znači da se Deda Mraz spušta go kroz dimnjak?
Tata tata, a kako mu nije zima onda gore na krovu?
Tata tata, zašto Rudolf ima crven nos?
Tata tata, a kako irvasi lete?
Tata tata, jel su i oni goli?
Tata tata, a zašto Deda Mraz liči na kuma Batu?
Tata tata, što Deda Mrazu smrdi iz usta na pivo?
Tata tata, a što prošle godine nije bilo Deda Mraza, onda kad se kum Bata okliznuo i slomio nogu?
Rečenica upućena sagovorniku koji se svojim elementarnim neznanjem opšte poznatih stvari pokazao kao potuni nemač pojma.
Tolika neinformisanost u nama budi osećaj empatije, te nas navodi da mu stavimo do znanja i neke druge, već predugo od njega skrivane činjenice, kako bi mogao lakše da nastavi kroz život. Jedna od njih je i ova.
- Baš ima dosta čudnih reči u srpskom. Kao da su iz nekog drugog jezika.
- Realno, tolike godine pod Turcima morale su da ostave trag.
- Koje godine?
- Pa sve koje smo proveli pod okupacijom.
- Ne seri? Nisam znao da smo ikada bili sa njima u ratu.
- Nisi znao?! Pa jesi znao da deda Mraz ne postoji ili ću te sada razočarati?
