Svako se sigurno seća ćošeta svoga dede.
Kad sam ja bio klinac, u osamdesetima, to vam je bio jedan određeni prostor u stanu kod bake i dede, između zamrzivača i kuhinjskog stola, gde je deda voleo da sedi po ceo dan subotom i nedeljom, obično u potkošulji sa čačkalicom u ustima, i da sluša svoj mali radio na baterije, pušeći beskrajni niz pedeset sedmica koje su ga na kraju ubile umesto bilo kakvih posledica rata.
Povezana sa kuhinjom je bila dnevna soba iz koje ostatak familije nije mogao dedu da vidi od zamrzivača i jedini indikatori njegove prisutnosti su bili oblačići dima, tiho krčanje Radio Beograda, sporadično podrigivanje i učestalo glasno, (suvoparno, kako ga je deda zvao), prđenje.
To je bila poziciona kombinacija nekog zamrzivačkog zapećka i strateškog skrovišta sa jakim zaleđem (pošto je zamrzivač bio u pitanju koji je stvari dosta jako zaleđivao) iz kojeg je deka palio rafale k'o Valter po Nemcima.
