Ovaj poznati doktor je od malena stremio jednom cilju: kako pomoći ljudima, otpadnicima od medicine i društva.
Filantrop na neke vapaje nije ostao nem, pa je rešio, da par slučajeva uzme kao eksperimentalni deo, koje prati knjigu- "Sve ptice mogu da polete, ukoliko je nagrada odgovarajuća".
Taj bestseler za 2007/08 godinu je osvojio mnogobrojna priznanja, u sekciji "pomoć i samopomoć".
Scena: poslednji čas u doktorovoj klinici, gde on očekuje da vidi pobedu, svog dugogodišnjeg truda.
Soba, dužine 12m, na kraju sobe ogromni prozori, zatamnjeni roletnama. U sobi je graja dečjih glasova, koji se polako utišavaju, jer je doktor pomalo nervozan, što svi nisu na okupu.- "Počinjemo. Koga nema, neka ide gde mu je bolje. Uzmite svi svoje štake i polako se skupite oko mog stola.
(gleda dvoje zaljubljenih, koji se drže za ruke): Vas dvoje, šta radite?"- "Ništa, malo se kurčimo. hihiihi", odgovaraju kao da su jedno.
Doktor ne zamera, sviđaju mu je, jer su se upoznali na njegovoj klinici, što je dobra preporuka za nove klince. Hm, kad je malo bolje razmislio, mogao bi i da proširi delatnost, zašto da ne? Mentalna beleška, za kasnije.
- "Đe ste pičke? Izvin'te na kašnjenju.", ulazi slatka curica, vitlajujući svojom štakom.
Doktor se uhvati rukama za glavu, više da sakrije osmeh: " Ulazi i ti, nesrećo. Ima li neko da se boji, pa želi da odustane?"
- "Evo, ja neću više. Mislim da ste Vi običan šarlatan, moji su mi tako rekli. A, moji nikad ne lažu. Doviđenja" , kulturno je otpozdravio jedan pacijent i demonstrativno izašao.
- "Nema problema. A vas dvoje? Ti mali, samo se udvaraš. Vidiš da se devojka smorila. Ok, sad želim da svi spustite svoje štake na pod i krenete prema prozoru. Takva je bila vežba, a dogovor još stoji: ko stigne do prozora, dozvoliću mu da podigne roletne, i vidi šta se krije iza nih! Krećite."
Družina je poslušno krenula ka prozoru. Verovali su svom doktoru, jer je i on verovao u njih. Dobro, bar u neke.
Dobro je bilo. Svi su stigli do prozora. Ćutali su u iščekivanju. Doktor je spektakularno podigao roletnu, ni jednog trenutka ne skidajući pogled sa njihovih lica.
: pa ...
: to ...
: je ...
: groblje!!!Čuo se skoro, jednoglasan uzvik, pun razočarenja.
- " Da, to je groblje. Vaša nada, nekad, a sada vaš strah. Nadam se da vam je jasno: sve vreme, vi želite da dođete do prozora. I kad ste stigli, nije vam dovoljno.
Ne razumete da ste dovde došli, tako što ste napredovali, korak po korak. Ne može se odmah, do prozora."- "Kako je ovo mudrooo", oduševljeno su povikali. "Pa vi niste samo doktor, vi ste više, neki sensei!", ironično dodade "najmlađi" od njih. Ostali, prevrnuše očima.
- "Ja ne mogu više ovako. Suviše sam se trudio a nagrada uopšte nije izuzetna." reče jedan dečak, tužnog lica. " Napuštam vas sve, mislim da ću najzad biti slobodan."
Kada je taj tužni dečak zatvorio vrata za sobom i otišao u svoj hipster raj, svi ostali u sobi su, tek tada, osetili isto.
