Vunderkind, kid prodidži… Čudo od deteta, ekstra talentovano za neku oblast, prava retkost. Državno blago, blagoslov za državu, ali i porodicu jer je ljudski intelekt nedokučiva misterija i pravi kapital za budućnost. Svojom pameću će to dete jednog dana upravljati životima drugih, usmeravati one sa manje talenta i pameti kako i gde treba, a to bi bilo u bolje sutra. Zbog toga sve razvijene zemlje sveta posebnu pažnju poklanjaju ovakvoj deci, usmeravajući ih ka opštem napretku koji nas čeka jednog dana.
- Gde si ti, čoveče? Pa godinama se nismo videli.
- Evo, penzionišem polako, žena nervira…
- A deca? Koliko ih ono beše imaš, troje? Kako se oni snašli?
- Kako koje. Ono prvo dvoje nikada i nisu bili za školu, tutubani. Jedva treći stepen, zanati. Ćerka mi je frizerka, a srednji sin automehaničar. Imaju svoje radnjice, rade. Šta će kad nikad nisu bili za školu. Ali zato najmlađi sin…
- E, sećam se da bio neki genije, za fiziku, beše li ono?
- Jes’. Od osnovne osvajao samo prva mesta na svim mogućim takmičenjima, kasnije ga slali na međunarodna. I tu ih razbijao, to i upisao. Završio pre roka, magistrirao i doktorirao sa najvišim ocenama i preporukama. Genijalac, bre, tatin!
- I kako mu ide?
- Pa znaš, ne baš sjajno, nema posla za njega nigde, nego ono drugo dvoje dece izdvajaju po deo od svojih zarada da mu pripomognu da ne skapa gladan…
