Ustaneš rano izjutra, sav pokočen, jer bije promaja u pećini. Vidiš da ti nema ćebeta i odmah znaš da ga je mali prapas Dino uzeo. Svakog dana ista priča. Odlaziš do 300 metara udaljenog žbuna da se olakšaš od sinoćnog mamutskog roštilja, pa juriš do reke da se opereš. Posle toga jedeš ostatke od večere, ako i njih Dino nije dohvatio.
Posle toga se sa drugom decom po ceo dan igraš lovaca i plena, gde mali Dino, kao plen, dobija svoje. Kada vas to zamori, onda idete da se igrate bacanja kamena s ramena, klikera i bacanja koplja. Kada osetite glad, naručkate se raznih bobica koje nalazite po okolini. Ništa lepše nema od zelenih, kiselkastih bobica. To, naravno, ne mislite kada shvatite da ste jeli one pogrešne bobice, koje vas teraju da se, da prostite na izrazu, proserete kao tiranosaurus reks. Mašala.
Najlepši deo dana je ipak veče, kada igrate žmurke i takve slične noćne igre. Ako imate sreće možda uspete da se ovajdite sa neko blago i sasvim slučajno vaćarenje sisate komšince iz susedne pećine. Vrhunac večeri može biti samo pokraj vatre, dok deka Krkobabić priča svoje dogodovštine.
