Nova i sve češća pojava kod nas: klinci koji su od malih nogu za kompjuterom, pa se bolje snalaze u digitalnom nego u pravom svetu.
-Brate, pogle ovu klinčadiju tako smo i mi nekada igrali fudbal.
-Grešiš brate, ovo su neki digimoni. Ne znaju ni loptu da šutnu, a i ne mogu da trče koliko su zakržljali.
Crtani film (verovatno japanski jer samo su oni toliko opičeni da tako nešto smisle) u kojem digitalna čudovišta ulaze u parasimbiotički odnos sa normalnom ljudskom decom. Dabome, oni pametni i dobri digimoni. Oni zli (i lepši, jači bolji i pametniji) digimoni su uvek nekako bez ljudske pratnje ali i uvek gube u tučama.
Elem, poenta cele priče je u tome što digimoni vođeni dobrom klopom i ljubavlju svojih pratilaca umeju s vremenom da evoluiraju u viši oblik svoje rase. Tako postaju snažniji i pametniji, a mogu i da savladaju jače negativce.
Posle su iz toga izveli pokemone, ali to su neki drugoklasni likovi, evoluiraju svega jednom, a i to u neki tunjavi oblik. Jebežga, Pikaču je najjači pre evolucije.
- Brate, ovi kad nasele pola Sirije u Srbiji najebali smo!
- Gde kad ih nasele?
- U Srbiji brate, po praznim selima!
- A što su prazna?
- Pa otišli ljudi, neki uzeli mađarsko, neki rumunsko, neki bugarsko državljanstvo i otišli...
- Jebiga bratac, Gabumon postaje Garurumon, neko mora da zauzme mesto...
